Nova Evropa
до краја, па од њих није било више користи, они су морали да остављају своје домове и гробове својих милих, и да са свом својом имаштином на леђима и путничким штапом у рукама лутају бесконачним друмовима, тражећи нова уточишта на отказ. Над њима. је свако имао шз унае ас песј5, Измишљана су ритуална уморства, скрвњења хостија, и тровања бунара, за излику да их се покоље или пали на ломачама, Историја је Жидова пуна тих грозних трагедија, које и данас још трају као срамни и неокајани гријех човјечанства.
Али док је Жидов био споља презрен и гажен, стављен изван закона и цркве и државе, једва је ко и слутио, да је он себи створио домају трајнију од територијске. Он је гајио душевно благо, старо три тисуће година. Сваки онај презрени трговчић и кајишар био је учењак, који је учио што је кроз тисуће и тисуће година стварао геније његова народа. Дакако: у економски и социјално болесноме гету, у томе затвору, у који није допирао трачак слободе и нових идеја, изродила се и та душевна домаја у школу пјепидлачарске сколастике, која је — по природноме закону самоодржања — имала за циљ стварање спона и ограда, | како би ce нацијско-вјерска индивидуалност очувала усред непрестаних прогона и насртаја цркве и државе...,
II
У загушљиву ваздуху жиловскога гета презрени је парија свијета. чезнуо за достојанством, за слободом, а прије свега за сигурности свога живота и своје имаштине. У својим се молитвама даномице спо“ мињао давних дана, кад је још био човјек, ратар, и пастир. Осамнајст вијекова након пропасти државе јудејске, он је даномице молио да му Бог удијели кишу и росу, и славио благдане пшеничне и јечмене сјетве и жетве. Библија, особито Пророци, књиге су исконске снаге, а он их је читао. Пророци су били револуцијонари слободе против јудејских краљева; Јакоб и Јов, и Пророци, хрвали су се и са самим Богом. Било је "ту страница пуних зелотскога херојства, баш као и страница љупких буколика (Пјесма над пјесмама, књига Рут). Једна здрава, снажна етика тротисућтодишње културе, оријентска, врела, пунокрвна, животна етика „Светих књига", контрастирала је са јадом и спољашним нећудоређем садашњости. Све је то било давно, а ипак је сва та прошлост живјела у народу у облику чежње, Она је била блиска, јер је била уточиште од невоље,
И кроз зидине тога гета продро је побједоносни шум велике револуције, топот корака новога доба. Основна човјекова права! Libertć, fraternitć, ćgalitć ! -
Али, што би из тога — у животу: Нацијски индивидуализам енциклопедиста изродио се, на једној страни, у нацијски егоизам и преузетност, а на другој страни — код Жидова — у идеолошку самозатају сопствене индивидуалности. И као да су слаби, презрени, тажени Жидови предосјећали, да ће се слободњачки занос нежидов-
284