Nova Evropa

скога свијета сталожити у сурови нацијски егојизам и искључивост, они су се унапријед томе прилагодили, и створили једну хелотску наказу слободњаштва, За сами трачак свјетла што је, преломљен, допро у гето, они су били спремни да се одрекну своје прошлости и своје личности. Они једини. Они су својим изнакаженим појимањем слободњаштва негирали и слободу и једнакост. Три тисуће година свога историјскога живота, који су у робовању чували, они су били спремни да жртвују, не за слободу већ за саму лозинку слободе, То није био дух револуционара Библије, а ни дух Француске Револуције, — то је био дух гажених, мисао „слободе“ изнакажена у душама ропским. Али опортуно-психолошки, са стајалишта практичнога разбора, било је то разумљиво. Свјесно или бесвјесно, Жидови су осјећали, да једна лозинка не може да обрати увријежену мржњу у љубав, навику гажења у братство, навику бруталне превласти у слободњачку сношљивост, Требало је дакле да ишчезне све што нас чини друкчијима, Треба да се, по природноме закону борбе за опстанак, служимо мимикријом, па асимиловањем, Тек су превидјели, да се ти исти природни закони, да не говоримо о етичким законима достојанства, не удешавају по рацијоналистичкоме умовању опортунизма, и да су и у Жидовима самима биле прејаке отпорне енергије противу самоодреке, а у нежидовскоме свијету осјећај страности једна иманентна емоцијона сила од големе отпорности, којом се, као сваки отпорни организам, тај свијет одупире инвазији страних тјелеса у склоп својих органских Ћелија.

Свијет доиста није показивао воље да упије у се Жидове; није био вољан, да своју нацијску индивидуалност жртвује фантому једнога козмополиса. Али Жидови, толико иреални у своме истанчаноме рацијонализму, мислили су, да само до њих стоји да се, одреком своје сопствености, накаламе на друге нације, Они су стали напуштати своје јаке традиције, они су се између себе, и са нацијом у којој су живјели, такмичили у патријотизму. Жидови јужне Француске, за вријеме Наполеоново, својатали су неки пријоритет патријотства, а по томе и извјесне предности пред Жидовима Алсаске и Лорена. Колико ли ружне слике, достојне пријезира сваке самосвијесне личности! Менделсон је превео Библију на њемачки, не за Нијемце, већ за Жидове, иако су је знали читати и у јеврејскоме оригиналу; и жидови тадашњега доба — а има такових и данас — величали су то чедо гета а пијонира асимилације као такмаца Канту !

Асимилаторство је тако стало продирати у жидовство, Они који су били досљедни исправно су схватили, да оно доводи до потпуног учинка само онда ако значи потпуну самоодреку, па су се крстили и склапали мјешовите бракове. Конфесијска је веза малаксавала. Савремена филозофија и природне науке (Ламарк и Дарвин) продирали су у жидовску средину, и овдје су били дјелотворнији него у нежидовскоме свијету. Чак међу Жидове источне Европе улазио је асимилаторски дух. Ондје су „маскилим“ (просвјетитељи) унашали „нови дух“ у концентрисану жидовску масу, која је и данас још конзервативна, нацијски и религијски отпорна,

285