Nova Evropa

— „Име му бијаше подешено — слуша он — према танкоме тијелу, као какво одијело израђено од умјетника кројача...“

— Што то говори2 — упита се Бонце, и зачу, гдје нестрпљив глас прекиде читача, и повикну; „Молим без успоређивања !"

— „Он се никад, — настави бранитељ, —- није никоме потужио, — ни Богу ни људма. У његову се оку никад није закрије-

сила искра мржње. Он није никад дигао ока изазовно к небу..."

Бонце опет ништа не разабире, А тврд глас изнова прекида бранитеља: „Без реторике, молим!"

— „Јов је био мукотрпан, Али је Бонце био несрећнији...“

— „Факта, само факта“ —- викне нестрпљиво предсједатељ,

— „Осмога дана иза његова рођења било је његово обрезивање, Невјешти обрезивач не могаше да заустави крв, Он је шутио. Мајка му умре и у тринаестој години, те доби маћеху ,.. МаЋеха, једна злобница, прави ђаво!,.,"

— Мени у прилог говори, помисли Бонце.

— „Она је тргала залогај од његових уста .,. Хранила га је сухим хљебом ... А она је пила каву с млијеком...'

— „На ствар, и без инсинуација ,,.' — викну предсједатељ,

— „И поврх тога, његово је помодрело тијело провиривало кроз крпеж. По највећој цичи зими, он је сијекао дрва бос на дворишту; руке су му биле сасвим њежне а дрво дебело и сјекира

тупа ,.. Не једампут укочиле би му се ноге, али он је шутио,.. Чак ни пред својим оцем..."

— „Пред пијаницом“, — насмија се државни одвјетник,

—- „... није се потужио,“ — доврши реченицу бранитељ, „И увијек биједан, — настави наново, — без пријатеља, без собице, без школе, без слободна часа,.. Није приговарао ни доцније, кад

га је отац једне снијежне ноћи у пијанству ухватио за косу и бацио на цесту, Дигао се са снијега, стресао се, и пошао куд су га водиле очи,.. У највећој глади само је очима просио,. Једноћ једва дође, кроз влажну, магловиту прољетну ноћ, у један велики град. Упаде онамо као кап у море, И исте га ноћи затворише, А Бонце није питао зашто, због чега, Кад га пустише, пође да тражи мами најтежи посао... Згрбљен под најтежим бременом, измучен од тлади — OH. je шутио. Али му је било тешко да себи нађе посла. Он је имао да се купа у своме студеном зноју, згрбљен под најтежим бременом, упрскан од кала, попљуван од људских уста, одгурнут с тротоара под трамвеј, кола, и фаетоне, сваки час пред чељустима смрти... Он је шутио, — Никад није рачунао, колико се килограма добије за грош, Колико пута би пао за један грош! Колико пута мало те није испустио душу, да би измолио свој законски дио, Није узнемиривао ни своје ни туђе печали, Само је шутио, Чак ни своје плаће није се усудио да гласно затражи, А кад би му рекли: „дођи касније“, он би се одшуљао као сјенка, да се шаптом одрекне касније оно неколико гроша који су му принадали. Шутио је, ако су му одбијали од њих, па и кадсу му давали по нешто лажнога новца,. «

— То значи, он у истину говори мени у прилог!,,.

309