Nova Evropa

му га откупе надметањем. А кад су га с болничког лежишта носили у мртвачницу, на његово је лежиште чекало двадесет болесних људи. Кад су га изнијели из мртвачнице, двадесет њих, здробљених једном срушеном кућом, унијеше у њу. Ко зна, докле ће имати мира и у свом гробу, и ко зна, колико душа чека и на то парче земље ! i .

Тихо се роди Бонце, тихо поживе, тихо умрије, и још тише би сахрањен. —

Али није тако било на ономе свијету. Тамо је смрт Бонцеова. произвела велик дојам, Тамо затруби Јерихонска Труба кроз седмера небеса: „Бонце Ћутљивац је умро!" Највиђенији анђели, с најширим крилима, полетеше и саопћиваху један другому: „Бонце је дошао у горњи свијет“. У рају шум и радост — „Бонце Ћутљивац! — Није шала...“ Мали анђелчићи, с бисерним очицама, с крилашцима танко израђеним од злата, и са сребрним папучицама, сусретали су весело Бонцеа. Лепршање крила, шум папучица, и весели смијех са румених усана, испуњаху и седмера небеса све до највишега божјега пријестола. И он, Бог, је већ знао: — Бонце Ћутљивац стигао је!...

Патријарх Аврам исправио се на небеским вратима, и пружа. му десницу руку за добродошлицу и благи осмијех разведри његово старачко лице, а

Одакле се то окрећу кола2 —: Два анђела носе за Бонцеа. златан пријесто на котачима, Какво оно свјетло блијешти 2 —>: Донесоше златну круну, украшену скупоцјеним камењем. И то за њега. „Зар још прије ријешења божанског суда2" — питаху се свеци зачуђени. — „Суд ће бити само формалност", — одговарају анђели, „Противу Бонцеа Аутљивца не може ни сам државни тужилац да отвори уста. Чин ће се свршити за пет часака., =

Lj * *

Кад су анђели окружили били Бонцеа, кад му је патријарх Аврам стиснуо руку као стари друг, кад се привикао на помисао, да је за њ спреман пријесто у рају, а главу да му чека круна, тада. Бонце, као и на овом свијету, замукну од страха, Срце му задрхта и он помисли: или је сан, или привиђење. Он је био навикнуо на обоје, Не једампут снивао је на овоме свијету, да скупља паре по путу, а кад се пробудио видјео би се сиромашнији него јучер; не једампут рекао би му тко добру ријеч, и одмах иза тога. окренуо се да га опсује, Он задрхта. Не чује што му говоре анђели, нити види како се врте око њега. А кад га доведоше пред небески суд, заборави и-да здрави. Он је био изван себе.

Од страха није чуо ни то да је предсједник викнуо: „Дјело Бонца Ћутљивца“. И тад је предао књигу његову бранитељу, рекавши ; „Читајте, — само кратко". Пред Бонцеом се окретао свијет, У ушима му шуми, — али кроз шум као да чује глас бранитељев све гласније.

308