Nova Evropa

или више присилној вери очајника. Зато и оне тираде о раду ио срећи будућих поколења, која ће бити сазидана њиховим трудом, сасвим неувјерљиво звуче, и само још продубљују трагичност ове безутјешне атмосфере. Зар није коначни дијалог између Соње и Војницкога („Ујак Вања") задахнут једнако беспомоћним очајем каб и она безнадна а тупа и мрачна атмосфера која, на концу „Трешњика", сабласно притисне сав опустјели дом под ударцима сјекире (судбинеј27 Или зар је могуће довести до веће и страшније голотиње човјека, него што то чини Чехов до сарказма очајно у

финалу својих „Грију Сестара" 7 „Доћи ће вријеме" — тако тјеши Ирина Ољгу чи сви ће сазнати, чему све те патње; неће бити никакових тајна, а дотле треба живјети... треба радити, само ра-

дити! Сутра ћу сама отпутовати, подучават ћу у школи, и дат ћу сав свој живот онима којима је он можда потребан. Сада је јесен, а скоро ће доћи зима, све ће засипати снијегом, а ја ћу радити, радити..." И ово безутјешно јецање прегажене човјечје душе прекида Чехов сценском гротеском, која онда потенцира моменат до крање трагичности. Он наиме препушта коначну „реплику“ надераној дружби (Калигану и Андреју), која долази на сцену возећи у тачкама пса: „Тара... ра... бумбија“ и клићући; „Свеједно! свеједно !"

Чеховљево залијетање у ведре сфере оптимизма јесте, дакле, тек безусловним експедијенсом, и само експедијенсом, који имаде лијепу задаћу да привремено дигне поникнуте људске погледе к звијездама. И ништа више, И у толико је Чеховљева несуставна дигресија у оптимизам оправдана и прихватљива, А осим тога она је лијепа, паче врло лијепа, као и сваки ведро сванули дан, без обзира шта нам у свом крилу носи; или још боље, као свака утјешна ријеч, па ма ми унапријед знали њезин варави садржај.

акав је Чеховљев оптимизам.

IV

У умјетничком погледу чеховска је драма углавном импресијонистичко-психолошког карактера. Но, Чеховљев је драмски импресијонизам више материјалне, садржајне нарави, неголи формалне. Разлог томе лежи несумњиво у пјесниковој склоности к фанатичној психолошкој анализи, која га доводи до реалистичких израђивања појединих детаља, Његова се умјетничка манира састоји, углавном, у томе, да он набацује један основни „штимунг“, један темељан психолошки акорд, који онда као основни мотив имаде да бојадише цјелокупно драмско настројење. У том је погледу Чехов као драматичар савршено јединствен. Драмска је фабула њему вазда од секундарне важности, Читава драма, или чак читаве његове драме, и нијесу друго него мозајик више или мање самосталних сцена, које су међусобно везане више јединственошћу својих расположења неголи унутрашњом повезаношћу органичке драмске радње. Поједине сцене, типови, и ситуације, набачени су мајсторски и збијено, у неколико маркантних потеза, који дају основно располо-

380