Nova Evropa

политичке и Тактичке сврхе, и то откако је и сам на кормилу државе. Јер он лично у њу не верује, као што није у њу веровао ни раније, што сад бива све очигледније. Не идемо тако далеко да, са његовим личним противницима, тврдимо, да он свесно иде за угњетавањем Хрвата, или да их жели изоловати да би могао лакше проводити српеку хегемонију; али смо чврсто уверени, да он ствари схвата и одвише професијонално-политички, па — осећајући можда своју надмоћ над осталим друговима у влади — покушава да наполеонски конструјише једну концепцију, за коју држи, да је довољно снажна воља и одлучна полемичка заштита па да је св нико не сме такнути. Он живи у заблуди. Претерана вера у државотворну политику, и у политичко-техничке методе, завели ву га далеко од оног што је природно и основно, а велико поуздање у свој властити политички разбор учинило је да превиди разложна мишљења и искрена уверења читавог низа угледних и паметних јавних радника, међу којима многих својих добрих пријатеља и некадашњих сарадника. На томе путу, он се може зауставити једино у радикалском великосрпеском табору.

Ево какву је концепцију створио себи Г. Прибићевић о држави Држава настаје кад се изгласа Устав; након тога, Држава је Бог, и нико је не сме криво погледати. Он је, то се мора признати, неуморно радио да дође до Устава. — »Дајте људи да донесемо Устав, па ће све бити добро.« — Кад је Устав изгласан, а све ипак није било добро, он је проговорио промењеним гласом: »Добро или не добро, Устав је ту, а Устав је светиња, — ко дира у Устав, дира у Државу!« — Узалуд су му са свих страна говорили, да је из Устава изостало много важнога, и да је ушло у њега доста тога што није имало ући; он је постајао нестрпљив и нетрпељив, и одговарао: »То је све споредно, главно је Устав; Устав је Држава, а У Државу се не сме дирати«. А кад је зло бивало све горе, и незадовољство све веће, те кад су и ближи пријатељи стали вртити главом и преклињати: »Добили смо Устав, али ћемо изгубити земљу«, — он је, све љући, и са све мање присташа око себе, упорно тврдио: »Ово је Устав, ово је Држара, ово је светиња, ово је апсолутно добро, ово св има поштовати тако како је!«.... — Тако је говорио Г. О. Прибићевић; а ми, обичнији смртни, бацајући поглед у даљину, видели смо га где стоји, напокон, посред пустиње, сам самцат, с чаробним прутићем у руци, указујући на пирамиду од камена, крај себе, и мрмљајући без одмора: »Ово је Устав, ово је Држава, ово је божанство, — клањајте се божанству!« — То је била његова Држава. А од Југословенства, нигде нисмо видели ни трага ни гласа

Али не, та Држава неће никад доћи. У овом нашем плахом народу, и у његовој бучној и несталоженој интелигенцији и полуннтелигенцији, истрајност и енергија јесу, додуше, ретке особине, и вреде капитал ва оне који их поседују; многи је већ у нас постигао оно што је хтео само зато што је хтео. Али има ствари које ни најача воља не може протурити или наметнути. Међу таке ствари спада и Држава Г. Прибићевића, његово јединство без споразума и бев остатка. Ту не помажу речи, макако се вешто, и ма на коју страну, обртале.

Јер се овде ради о другом него о речима. Ради се о оном шта ко од нас у срцу свом нови, и шта сви знамо и осећамо да ко мисли и осећа. И политичкој мудрости има краја. Г. Прибићевић, као политичар, одувек је

130