Nova Evropa

(ве су те појаве разумљиве и нужне, и оне се не даду спречити, као што се речима и чланцима не даду спречити ни трзавице У економском животу. Одређене прилике рађају и одређеним последицама, па све тон не би било толико жалосно, кад бисмо поред тога имали књижевност, продуктивну, велику књижевност, која иде снажним корацима. напред, свесна, своје задаће, као проводич, као јак изражај нашега времена и наших тежња, за бољим. Али тога ми немамо, то наша књижевност никако није, и уз неколика имена. која још нису сасвим искристализирана, сва, је та, наша литература шупљи и правни шум уздаха, шапата, речи, јаука, фраза, стихова, дијалога, оцена — но у поредби с оним што доживљујемо, с оним што тражимо од књижевности, све су те збирке лирике, те новеле, ти романи, те критике, фељтони, чланци, све је то настало само зато да се пише, да се штампа, без оне праве унутарње нужде која, стварача сили да продуцира. И зато је све то хладно, и зато је све тб негадија праве књижевности.

Књижевност, књижевник нашега. времена, имаде да се задубе у наш живот, тако богат доживљајима, патњама, перипетијама. Јер тај живот нпак није кавана, бар, тоалета, мода, луксуз, већ црна, вечна брига и страх пред сутрашњицом, брига, од које седе и падају косе пре времена, од које се набире чело; крвави грч и напор да се задржи било како своје

место под сунцем, унаточ свих препрека што се на сваком кораку дижу.

пред очима, човека који је упућен само на, свој рад. Наш живот — то је оно жалосно и ужасно констатовање чињенице, како у такову јаловом напрезању нестаје свих илузија, свих идеала, свих моралних скрупула, свих детињих сањарија што би их човек хтео сачувати и онда кад већ почиње старети. Наш је живот свагдашња констатација, како пред нама нестаје светла, боја, жара, како све постаје црно, мрачно, и ледено. Нигда можда човек није имао прилике да толико завири у себе као човек нашега. доба, гледајући се у свим могућим приликама живота, до у најдубље дубине, проматрајући у себи као нешто страно сав онај вртлог добра и зла, коме је и позориште и гледалац. Но у свему злу, никад можда крик за уздигнућем, спасењем, светлом, није био јачи и продирнији неголи данас где смо тако далеко од њега. — И то је једна позитивна страна нашега. времена; и пред њеном величином како је ужасно смешна, и ситна и глупа сва та литературица што се исцрпљује и кулминира У форми стиха, којој револуцијонарност постизава максимум у докинућу интерпункције, а која, с друге стране, полази сервилно у службу типу што га је као најнескрупулознији и најегојистичнији избацило ово време које под својим котачима руши и испија оне што не могу, што неће да, пођу с масом.

За књижевност, за књижевника, који ће имати смелости и снаге да буде песник нашега, времена и вођ у будућност, за њ ће бити свеједно да ли га зову натуралистом или експресијонистом, да ли бе он лично стремити до зенита или до надира, јер је уметност само једна која води у висине.

Тек у том случају заузеће књижевник и књижевност оно место што их у духовном животу иде. Тек таква књижевност биће доиста књижевност, и ослободити нас папира што гуши.

Антун Барац. 149