Nova Evropa
||
| | | | || |
нити да утичу на политичаре, — али, је ли у Србији икад било да сву критичном часу, кад грађанска, власт попусти или се срова, не умеша војска а... Знамо, напокон — па је то, на нашу жалост и штету, знала и цела. Европа —, да наши четници не поступају нежно с: противником, па често ни са домаћим живљем; да су Воја Танкосић и Љуба Вуловић били јунаци окрутна, срца; — али они нису то били само онда кад је то постало непотребно и неподносно Г. Патнићевој влади, него и док су свршавали за њу послове у Македонији; управо они су тамо и тада тек и постали то што су после били у ратовима за ослобођење. — Кад се све то зна, онда је главно питање: ко носи највећу одговорност да је то све тако, и да је то код нас више тако него другде“ Из посађених змајских зуба не ниче босиљак, нити постају преконоћ јагањци од хајдука. Ми смо. последњи који бисмо одобрили тајна удружења у војсци или тајну политику уопште, преторијанство или власт комитаџија; и ми смо међу првима у овој земљи који тражимо на сав глас аболицију некултурних метода и оријенталског менталитета. Али верујемо, и знамо, да се то не може постићи од данас на сутра; а не верујемо, да то уопште и хоће да постигну људи који су кренули и водили Солунски Процес. Где су докази, или бар симптоми, да је патријотизам Г. Пашића, или Г. Љубе Јовановића, или пок. пуковника. Петра Мишића, или пуковника Јосифа Костића, виши и културнији од палтријотивма вицеконзула Богдана Раденковића, пуковника Драгутина Димитријевића-Аписа, М. Гр. Миловановића, Миливоја Анђелковића, Стојана Стојановића, и толиких њихових другова, које су Солунска Влада и Солунски Суд тужили и судили; Нама се чини, и ми тврдимо, да тужиоци и судије у Солунском Процесу нису били на својим местима, јер их познајемо — и стално побијамо — баш као главне представнике оријенталске политике у нашој средини, и као протекторе тајних друштава и средњевековних погледа на свет. Они су своју властиту политику изнели на оттуженичку клупу, зато што се она, у једном критичном тренутку, окренула противу њихових личности. Нама за њихове личности није стало, нека их бране како знају; и нека им народ опрости, ако хоће, као што им је, како изгледа, опростила њихова савест. Али земље ради, правде ради, целога нашег друштва ради, оно што је криво учињено треба исправити, уколико се може, — мртве треба измирити а живима вратити част и платити штету. То захтева виши принцип на којем се једино могу назидати добри темељи ове државе.
Ми нећемо да прејудицирамо ревизији Процеса, — ако ће је бити. Нећемо, засад, да износимо поједина документа, нити ћемо се заустављати на појединим моментима. Даћемо само контуре самога Процеса, и регистроваћемо одјеке које је он изазвао у оним приликама, на позадини делога стања наше емиградије за време Рата. И то ћемо учинити, по могућству, гледајући кров неутралне очи наших најбољих пријатеља међу савезницима. Мислимо да ћемо тиме учинити услугу нашој широј јавности, која је о тим стварима слабо и неравно обавештена. Не тврдимо, ни да атентата није било, ни да тужени официри нису водили политику, ни да организација »Уједињење или Смрт« није доиста била удружење у служби официра који су водили политику, ни да официри који воде политику не треба да буду зато позвани на одговорност; али тврдимо, да су у Солунском Шроцесу помешане каотично ствари које не спадају за-
158