Nova Evropa
тернацијонале. Шротестовали су против совјетске »јустиције«, у задње време, још и ова целом свету позната имена: француски историчари Олар и Сењобос, економист Шарл Жид, енглески књижевник Х. Г. Веле, проф. Ајнштајн, и још други угледни репревентанти европске интелигенције.
Из свега тога даје се извести, да враћању руских емиграната у оташбину стоје на путу неодољиве сметње, и да се руска емиграција не може окривљавати са заборављања, Русије и недостатка готовости да свом народу послужи. У Русију се враћају, уз благослов совјетске власти, претежно њени декласирани елементи, људи, врсте безначелног ренегата. гонбрала Оласчова, или из црног у црвено пребојеног- бившег сарадника. реакцијонарних листова, Бобритчева-Пушкина. — Бољи нредставници руске емиграције, наравно, увиђају; да продужен њихов останак ван граница отапбине може бити теретан за земље које су их примиле, — отуда. је и потекла тежња да се изађе из положаја. објеката државних и друаштвених доброчинстава. Дакако, далеко је од тога да би сви били у етању, под условима емигрантског живота, извојевати себи самосталан економски положај. Тако. је, например; у самој Југославији (према, подацима, првог списка, избеглица). било 885 лица старијих од 60 година; људима тога. доба, с. једне стране, а недораслима и -лишенима породице, болеснима и инвалидима, о друге стране, врло је тешко, понекад и-немогућно, одржати .се бев материјалне номоћи. Зддрави и за рад способни елементи руске емиграције не презају ни од каква посла. Најбољи доказ вато јесте нај„виромашнији део: руских избеглица, они у Цариграду: многи међу њима, са: обравовањем, и некада у лепом друштвеном положају, врше сада најтеже физичке послове, например послове око лешина по мртвачницама, и томе слично; i
Рекао би човек, да he сваки емигрант, под утицајима елементарне 'пбихолошким и економским, ићи затим да својим снагама нађе примену, која најбоље одговара његовој спреми и ранијем занимању; али, из материјала, југословенских списака, 0 руским избеглицама, види се да се емн"гранти приклањају врло тешким животним условима, те да се радо мире и са социјалном деградацијом, само ако им она даје могућност зараде. Карактеристичан је у том погледу факат који је истакла једна статистичка. анкета међу руским избеглицама у Југославији: на питање о занимању, које би желели имати, одговорило је 11 и по хиљада избеглица; да би 'ее радо посветили економским пословима; тај број прелази осам пута број лица која су се и до изласка из домовине бавила таквим послом. Притом није реч о управљајућим и шефовеким него о другостепеним, службеничким и радничким, функцијама, у индустрији, при транспорту, у трговини и'у сеоском газдовању, у домазлуку: Положај управитеља код разних предузећа желела је једва осмина избеглица, — они који су у своје време "заузимали места директора. Јако гравитирање опажа се једино у правцу мање истакнутих професија, које отварају сразмерно широко поље за примену рада: 8449 избеглица (према. 1882, у 1914, у Русији), желело би мала 'евоско-газдинска предузећа; 2440 би хтели постати ванатлијама, (y 1914 828); 1940 mome за местом техничара (1914 — 886); 1157 избеглица је спремно да иде у раднике (1914 — 80); исто толико њих претендују на разна. места послужитеља (1152 према 491 у 1914 години); итакодаље. Потребно
240