Nova Evropa

_ Jer, zagrebačka je veličina dostignuta i prestignuta. lako nije · nigde još-jasno-objašnjena vrednost zagrebačke veličine, Svakako je, na drugome kraju, otrcavanje, slično idenju na laktovima, gde je trbuh blizu zemlji; ali ima tu, i na ovoj štrani, u najboljim slučajevima, jedna ogromna, olovno-teška i opasna laž, To je teza: da se od zagrebačke veličajnosti može da živi, čak i materijalno, »zvečeći«. Nema sumnje da i pesnici treba da žive; ali lep je prihod, mogućnost prihoda, tociljajka u vegetiranje, zabrljavljenje, blizinu, mešanje, gadjenje, unižavanje. U borbi treba da se pada, i ustaje, i ide napred; ide se još osovnije, i prkosnije se ustaje i ponovo sudara. Snaga je u samoći, u slobodi, I ako je to u pitanju, ako se u to dira, onda ima samo jedan odgovor, a to je — dovraga veličina koja se može steći u Zagrebu i u Beogradu, i u celoj Jugoslaviji, pa napred za višim ciljem! | | 3

а Р. , = : : i Li У Omladinski glasnik. Омладинска оријентација,. 1 »Росподо, изволите ући у вестибил наше Младости, патих Идеала, -н паших Идеја«. — MH улазе људн у кућу Будућности, прилазе к огњишту

младости, да се огреју и ободре, развеселе и расплачу над срећом нп величином која нскаче из силе и покретности Омладине, која ће ствар домаћу, рођену, ипак најпосле сама решити, и неће је носити на туђа врата; н неће звати туђе људе да лече наше властито зло својим добром, него ће, ма н касније, да покаже своје дело.... Кад се човек ненадано над не"чим развесели или застраши, и кад се то онда опет преокрене и преобрати. тад у њему нешто прегорни и препукне, и он се — без предрасуде на стварџи догађај, потресен њиме — горко зажали над оним што се десило —: тако беше људима који уђоше у вестибил Младости..... По уздигнутим великим стенама висели су лешеви помрлих омладннаца, а на поду бнли су покопани мртви Идевали, — над њима на стражи стоји мртвачки бледи Младић, и дочекује их речима: : »Оцеви, прерано смо етари! Кривња, је Ваша! Хтели сте да: нашу белу Младост дамо за, решење Ваших започетих дела. Силом узесте наше младе клице, и пресадисте их на Ваше неродне њиве, где смо изгинули, и где ву нас згазиле Ваше властите поткове, те остадоше пусти следови. И кад сте нас увели за. руку у велику Кућу Олободе, где смо се веселили и славили наше Рођење, натпе су чаше биле празне, и наши су погледи падалн по попљуваном поду, и тад сте нам пригнули главу и нисте нам дали да. даље видимо од Вас, да растворимо проворе и да поздравимо Велико Свитање. Ми Вас зато кунемо мртвим друговима нашим, н заверавамо се над њиховим гробовима, да ћемо ићи својим путевима, да ћемо Вас мнмонћи, и нећемо хтети да се икад више нађемо на нетим цестама нити да следујемо к нстоме циљу.... ;

292