Nova Evropa

је своје учинила. Сви режими н све гарде и одбране не зауставише Ток неторије,-који неминовно руши оне који му се супротставе — ма привремено' долазили на: владу ни Мусолинији... - | : Милан Дурман.

Omladinska Matica za Vojvodinu. {Ostavljamo piscu odgovornost za neke ide u ovome članku,)

Sem Dubrovnika, nijedna druga oblast naše domovine ne može konstatovati toliko degradovanje, toliku kultarnu malaksalost, koliku pokazuje današnja Vojvodina. Oblast u kojoj se, kroz stoipedeset godina, disalo i mislilo za vasceli srpski narod, koja je o svom trošku, - а та celi narod, i dosad bolovala »dečije bolesti modernih kulturnih · naroda«, a na čijem zemljištu i odsad ima da se izvršava »akomodiranje naših patrijarhalnih sredina na moderni način života«; bogata Vojvodina, koja je u privrednom životu Jugoslavije zauzela neosporno prvo mesto, — u kulturnom pogledu, sudeći po izvesnim znacima, blizu je srozavanju do »Jugoslovenske Afrike«, u kojoj se doduše troši prilična količina sapuna, i ima se priličan broj glasovira, i zim'nica, i garderoba porodic4, s aržanterijom i nakitima, ta Vojvodina reprezentuje milijarde, ali joj biblijoteke još uvek putuju na tavan, i njena duhovna orijentacija je ravna nuli, Drukče to ne može mi biti u oblasti koja nema nikakve naučne, muzealne ni arhivalne, kulture, koja ima samo jedan, svakako privremen, fakultet, čiji je zadatak da podmiruje potrebu u prvim činovnicima, u pokrajini koja nemarno gleda kako se njena prosvetna Matica nemoćno trza i pokušava da tasulo zaustavi, Takva oblast je morala doći do stanja koje, pri svoj privrednoj agilnosti, znači: »Ja sam lepa carevna bez duše; i prvog crnog Ciganina koji mi donese jednu misao, makar ta misao bila najograničenija, najmračnija, makar bila pesnica u lice svetlim mojim tradicijama, primiću za gospodara, i žrtvovaću mu, za jednu jedinu misao, sve bogatstvo svoga nasledja«.

Vojvodina nije prestala radjati Dositeje i Miletiće, Jakšiće i Ostojiće; ali, bez duše, što znači bez svoje kulturne politike, ona se ne daš organizovali, ona ne organizuje svoj duhovni život, ne racijonalizuje ga, i dobri njeni sinovi postaju u njoj nemogući, nepofrebni, Oni odlaze u Skoplje, da onde stvore i održavaju Naučno Društvo; u Ljubljanu, da pomognu i da unaprede socijologiju u oblasti gde je ova i bez njih napredovala; odlaze u Beograd, iz Novoga Sada, koji njihova pesma ili slika nije interesovala; odlaze u Zagreb i u druga središta Jugoslavije,

Hvala Bogu, reći će zar neko, ako Vojvodina prostranoj našoj domovini još može da pozajima kulturne svoje sinove, Hvala Bogu, rekao bih i ja, da je Vojvodina pre toga zbrinula svoje potrebe, koje joj propisuje njena misija u' Jugoslaviji. Ali, mislim:da se vojvodjansko pregaranje duhovne kulture ne može krstiti imenom nesebičnosti,

272