Nova Evropa

Остале је крајеве дирнуо тек спорадички — а Истра, неприпадајући у склоп правне Хрватске, остала је у доба најзаноснијег надијоналног одушевљвна углавном назван дохвата идеја што су створиле основку за народни живот у другим крајевима. Њезин је живот, и у другој половици 19. века, углавном наставак дотадашњега живота, тек у погоршаном издању, јер пред разбукталим нацијонализмима наш живаљ не ступа ни у дефанзивну борбу, већ препуштен судбини очекује фаталистички сутрашњицу. Кроз цео готово 19. век репрезентују у Метри Немци оне који владају — чиновништво, војску, администрацију, Талијани грађанство, 60гаташе, трговце, интелигенцију, а Словен је сељак, сиромашан, неуглађен, неук, празноверан, препуштен самоме себи, неписмен, живећи у пеповољним хигијенским приликама, научен да га бију на све могуће: начине — 'са својом страховитом емиреношћу, као да мора бити тако, као да је он донста нешто ниже, мање вредно. У таквим приликама, бити Словеном значило је извргавати се поругама, нападајима, смеху, значило је одрицати се могућности успеха код суда, код управе, у школству, ако човек хоће да се послужи језиком своје матере. Језик Оловена у Метри био је језик олугу, слушкиња, кметова, језик барбарски, недостојан финога друштва; — Нема ништа горче, нема ништа теже од потиштености која настаје са свешњу да човек припада раси нижој, бесправној, мање вредној. А ту су свест Словенима у Истри уцепљивали од првога дана живота, на свакоме кораку, у свакој прилици, на сваком додиру с областима, и интелигенцијом = и они су своје словенство морали осећати као проклетство, као казну, каб грех. Уз такве прилике, и оно што је остало нацијонално у Истри, остало је само због оне топле и детиње љубави којом човек љуби све што је везано ув њега, макар му то у животу доносило само тегобе. Ове оно што је у себи осетило амбицију јаче од свесне или најивне љубави према своме, свесно је окретало леђа своме презреноме језику и племену родитељ прихватајући језик и идеје оних који су јачи.

»у року од године 1869 до 1880, умањили су се Хрвати за 18%, a Талијани за 8% умножили; то је по прилици 19 годишњег прираста« приказује Динко Витезић године 1886, кратко н сумарно, страховиту брзину народног пропадања, у Истри. — »Словенима у Истри не дају школа, јер су неуки, јер се на њихову језику тобоже не могу изрицати мисли образованих људи — а неуки су, јер немају школа«, — говори Витезић на другоме месту, ибтичући тај вечити слгемјиз у овив у одговорима, аустријских власти на интерпелације п представке о дизању народних школа.

___ Нацијонална ствар Истре беше социјалан проблем: да се најширим, пајзапуштенијим, најбеднијим слојевима, народа. даде могућност, да се: придигну духовно и економски, да се у њима развије свест и понос човека, који дотле беху потиснути, затурени, уништени. — Чиновништво махом талијанско и немачко, интелигенција, осим свећенства, махом талијанека, — и све то, са снагом власти и интелекта, према словенском живљу у 88једничком ставу надмоћности и непријатељства. Пук сам, без вођа, без оријентације, примајући ћутке и зло и добро. Мако у већини, — у доба развијенога надијонализма нацијоналан карактер према вани даје не већина пучанества него они који репрезентују њене градове, њен иметак, новац, умну снагу, у нрвоме реду, дакле, Талијани, “изузетно и Немци, Још дуго у другу половицу 19. века, Истра је за аустријске политичаре та-

382