Nova Evropa
пуком-такове назоре, ја пе могу па HHO, ван из дна срца завапнти: благословио свевишњи то племеннто подузећеј«а — Ва, свога. заступничког дело"вања покушао је основати клуб југословенских и уопће словенских заступника у бечком парламенту; на потицај Рачкога, спремао је у Ријеци са_станак опозицијоналних заступника на Бановине, Далмације, п Истре, у сврху заједничког поступка. А године 1902, у поруци хрватском народу, говори: »Овом приликом буди ми још дозвољено као старом н нскушаном борцу на политичком пољу проговорити пар ријечи. Настало је врло вазкно доба за нас- Хрвате и друге Словене, што нас има на, Балкану. Ријешење балканескога питања од дана у дан бива све живље, приближава Ce своме концу. Балкан је наш и положајем н језиком н повијешњу и народном културом, једном ријечју: наш је Балкан бно ни мора нам остати. Али ипак за лијепим Балканом потежу се преко нас н мимо нас туђинци. Зато у том озбиљном тренутку препоручио бих свим н свакоме од нас, без разлике вјере ин илемена, међусобну љубав н поштивање, братску слогу. Братска љубав ни слога стварају чудеса, оне су кадре једине осујетити злобне основе и засједе крвних наших непријатеља. Тим путем само доћи ћемо до узвишенога циља за којим треба. да. тежи сваки прави родољуб народног јединетва,. н слободе; радимо дакле тако, да се некажемо достојни имена, културпога, народа. и пред. својим противницима обранимо народну част н понос.«
Поткрај живота, код градње »Дома« у Врбнику, долази стога у конфликт с млађом генерацијом, која пије у свему била онако широких видика како су јој били оци. Они хоће да га назову »Хрватеским домом«, а об »Народним домом«, кад му већ у оним временима није могао дати југословенско име. Због његова велнког дара дом је назван »Витезићевим« добивши тако заправо шире нме неголн су му га хтели дати племенски патријоти.
По тим појавима, по тим својим мислима, Внтезић није један од оних многих људн средњих квалитета, што нх свакн парламентарни низбори избацују, већ је један од ндејних градитеља Југославије — идући у категорију Штросмајера, Рачкога, Нодила, Павлиновића, Змаја, нтд. Му том погледу, колико је Витезић већи од многих својих наследника у Истри, који су одмах, чим је опасност за нацијоналну ствар попустила, зашлн у сву мизерију аустријске н хрватске покрајннске политике!
5.
Годнне 1891, кад се Витезић више није хтео да прима мандата, наша је нацијонална, ствар била у Истри већ далеко себи прокрчила пут. Пристигла је генерација млађих људи — Мандић, Опинчић, Тринајстић, Лагиња, итд. — те је Витезић могао да политичко водство пснусти из својих руку. Напустивши заступнички мандат, он наставља свој рад на другим подручјима; ниче »Братовштина хрватских људи у Истри«, »Дружба Св. Ћирила н Метода за Истру«, различите »посујилнице«, господарска друшетва, у којима је Витевић или иницијатор пли покровитељ или један од добротвора, с једним заједничким геслом: уздићи се својим снагама, без: обзира на ичију помоћ. — Он ствара стипендије за. узгој народне интелигенције, брине се за господарски процват свога, краја (исушење ин канали-
388