Nova Evropa

ипак се каже н ово: »уколико ће приватне школе и поједине врсте њихове, и" под којим погодбама, бити допуштенб; одредиће се законом«. Предвиbona је дакле могућност нриватних школа, а док се не донесу нове законске установе о њима, требало је држати се старих установа.

Други примјер. У свим нашим крајевима, који су прије припадали 0 Аустроугарској, дредавала су науку вјере духовна лица. У Србији није било тако, нити је српски закон познавао такве одредбе. Зато опет

тјерај католичке свећенике из школа — а католичку науку вјере нека предаје учитељ, ма био он ORO 1 или чак и безвјерац! Тако је опет било у Б. Б. Б.

Сличних примјера могао бих навести сву силу. Нећу рећи, да се је све то догађало промишљено у непријатељској намјери против католичке Цркве: али су се свакако изазвали спорови и трвења, који безувјетно пому= ћују складну сарадњу Цркве и Државе.

Ако св тому придруже још примјери који засвједочују запостављање католика ин крај јасне установе устава — да су усвојене вјероисповијести равноправне, и да ће се међу њих у буџету предвиђени издаци сразмјерно дијелити —; ако се спречава пасторално дјеловање цркве или се намеће туторство државних органа — као напримјер у ствари ученичких Маријиних конгрегација —, или се с очито непријатељском намјером према католичкој Цркви допушта, да се на њезину штету некажњено крше државни законски прописи, како се догађа с реформашким клером, онда. бива ствар још гора.

Свако кому је на срцу, да што прије дође до сређених прилика, у нашој домовини, мора жељети и настојати да дође до мирне и складне сарадње наше краљевине са католичком Црквом, том највеличанетвенијом свјетском организацијом. То би пак према угледу који она напосе у да нашњим приликама ужива у свијету бесумње знатно подигло и углед наше државе.

Како да, се то постигне

Црква католичка знаде и исповиједа, да имаде своју власт од божанскога, свога основатеља. Он је говорио ученицима својима; »као што је менв послао Отац, ин ја шаљем вас« (Јован 20, 26.); »ево, ја сам с вама све дане до конца свијета« (Матеј 28, 20.); »дана ми је сва власт на небу н на земљи; идите дакле, учите све народе... учите их држати све што сам вам заповједио«. То значи, да је Христос дао Цркви својој власт, на духовном њезину подручју, највишу, независну, суверену. Али по учењу католичке Цркве, исто је тако и државна власт на свом свјетском подручју највиша, независна, и суверена. Како, по науци католичке Цркве, треба да ове двије власти у складу сарађују за узвишене своје циљеве, лијепо је изразио велики папа Лвон ХИ, у својој -знаменитој енциклици од 1. новембра, 1885 »Immortale Dei miserentis opus«, у којој између осталог каже: »Тако је дакле Бог управу људскога друштва раздијелио међу двије власти, духовну наиме и свјетовну, од којих једна предстоји божјим, а друга људским пословима. Овака, је од њих на свом подручју највиша; свака од њих имаде своје еталне границе, које је одредила њихова нарав и непосредни њихов предмет; тако је осјечен свакој као неки округ, у којем по властитом