Nova Evropa

Јао.

Politički pregled,

Мађари очекују свој „дан“

(Господин Хамилтон Ф. Армстронг служио је године 1919 као амерички војни аташе у Београду. Повративши се у Америку, постао је чланом редакције »М, У, Еуетиб Розфе-а и њеним европским дописником; сада је уредником велике смотре »Еотејп Абајтз«. Минулог лета пропутовао је Балкан и Средњу Европу. О свом бављењу у Будимпешти написао је чланак под горњим насловом, у месечнику »Our Wirld«. Ha тога чланка преносимо што следи а што је од нарочитог интереса за југословенски народ и југословенску државу.)

Долазећи у Будимпешту чини ти се да из сутрашњице прелазиш у прошлост. У Београду се разговара о граду какав ће бити до десетак година, кад се дограде хотели и уредске зграде, асфалтирају улице, доврши Јадранска Жељезница, — кад се нова. генерација политичара буде научила, да извуче у мир ни продуктивност, из садањег управног заплета, младу југословенску државу. У Будимпешти ти људи причају о томе како сјајан живот бијаше у њиховим кабаретима прије Рата, спомињу ти раскошно мноштво што би га мајске трке привлачиле у ЈосКкеу Саб, говоре ти о чудним скоковима мађарског курса, и са жаљењем показују на огромно корито полу-запуштеног Парламента чијих хиљаду прозора буље у нијемом чуђењу преко пустог Дунава — онамо гдје се на Будину брежуљку диже барокни хабебуршки двор, тек дјеломично настањен и свечано тужан.

У Београду, у сваком излогу видиш слику Александра, младог краља. троједне државе Срба, Хрвата, и Словенаца. У Будимпешти, још увијек стоји биједна слика, Карлова, са мало крепа прибодена уз оквир и много прашине на крепу. Један краљ, праунук Црног Ђорђа, свињара, води земљу у правцу сутра; други краљ, син породице која је владала хиљаду година, умро је јучер на острву Мадејри, као жртва глупих и себичних сљедбеника.

Казати, да се Мађари нису помирили са територијалним уредбам» Тријанонског Уговора, који је њихову земљу редуцирао на половину бивше њене воличине, недовољна је примједба. Иначе, баналности нису уБијзЕ н истините, али ова јесте. Ове од регента и министра-предсједника, па до директора највеће банке у Будимпешти, мађарски се вођи заклињу, да никада неће прихватити услове које су, на силу, морали прихватити. Изгледа. ми неприродно што сам довдје тек једном употребио ријеч »никада«; та се ријеч непрестано понавља у разговору са сваким Мађаром. Она у те буљи са сваког политичког плаката на сваком зиду. Разно политичке странке вабе њоме присташе и гласаче. »Меш, пет, зоћај« — »не, не, никада! — био је једнодушни поклич којим Мађари поздравише територијално уређење. Једна, америчка, попјевка каже да »никада« значи дуго, дуго времена; али Мађари не мисле тако. Једног дана — кажу они — све ћемо добити натраг.

— Колико ће времена проћи док добијете натраг изгубљене земље“ вапитах грофа Апоњија, опћим пристанком првог грађанина Мађарске,

164