Nova Evropa

уздарје вршење неких дужности што их од обичног грађанина није тражила; тражила је, прије свега, коректност, што је у ствари значило покоравање посебном законику ненаписаних закона. Под коректношћу се разумијевало додуше и лично поштење и неподмитљивост, али ту је спапало уједно пл одржавињље неке дистанце у опћењу са страпкама, па вачин одијевања; под појам коректности спадала је даље савјесност и марљивост у вршењу дужности, али истодобно и уздржљивост од свог властитог освједочења те неистицање свог индивидуалитета.

У одношају према публици, чиновник редовно није иступао као личност него само као репрезентант власти, и публика не би видјела у његовим чинима израз његове личне воље и његова личног освједочења; већ га је сматрала извршиоцем воље власти. О друге стране, и власт би га редовно заштићавала кад би долазио с публиком у сукоб прелазећи границе свога круга; јер би држала да је то потребно ради чувања зуторитета, државе. На тај начин био је чиновник ријешен веће личне одговорности, бар дотле док би поступао »коректно«, што је свакако било преимућство за, пасивне нарави.

Приликама. које су настале за вријеме Рата, а још више послије њега, све се то у многоме промијенило. Прије свега, промијенило се материјално стање чиновништва. У многим државама, (а и у нашој) влада. није више у стању да довољно плаћа чиновништво, Куповна, снага данашњег новца одговара за, већину предмета, много мањој вриједности — код нас по прилици вриједност једне круне вриједности једног новчића прије Рата (редовито је код домаћих продуката, нешто мало мања, а код индустријских производа, поглавито код одијела и рубља, још и знатно мања). Према тому, минимум егзистенције за, појединца, који је прије Рата, износио око 100. форината, а sa обитељ на 150—200 форината, морао би бити сад 10.000 К (2500 динара) а за, обитељ 15.000—20.000, док су у истини плате барем за половицу мање. Из овога слиједи, да квалификовано чиновништво мора себи животни трошак снизити на ниво који је испод нивоа, бивших подворника и манипуладијоних чиновника прије рата, а врло често ни снижење животног нивоа не може да одржи склад у буџету, те чиновник мора да се све више лишава и оног малог покретног иметка, што га је посједовао, — постаје потпуним паупером-сиромахом. Присиљен је да занемари потпуно своју вањштину; даље, мора да, у борби за набавком најпотребнијих средстава за опстанак, потроши много више и времена, и снаге, да, се понизује, да прави дугове (ако има, кредита). Свакидашња биједа глође му помало самосвијест, смекшава кичму, пуни га мржњом према боље постављеном, убија му смисао за државу и социјални поредак, и кад дође моменат искушења он лакше подлегне, јер нема више довољно моралне снаге да. се одупре, јер му је цијела личност размрвљена.

Држава је одвајкада тражила од својих поданика неко поштоваље, ауторитет. У доброј се држави то поштовање, тај ауторитет, не одржава, грубом силом њених органа (војске, жандармерије, и полиције) него ловјерењем и респектом према њеним органима. Држава је стога, познаваг јући психу маса, одувијек настојала да тај ауторитет својих органа подигно и вањским начином, одијевајући их на посебан начин (Аустрија, је

179

| | | | |