Nova Evropa

бељна за државу, а католицизам би напокон у такој борби само још ојачао. 5

Као Словенац могу у првом реду говорити о словеначким верским приликама. Религијозност католичког словеначког народа. очитује се у многим појавама религијозног живота и осећања, у многобројним црквама, У католичкој верској, просветној, и политичкој организацији, у великом угледу свештенства и у његовој улози у просветном и политичком животу. Широке масе словеначког народа, особито сељаци, штују и цене католичку веру, не можда. услед »затуцаности« или из лаковерности, него из свесне љубави према, верским традицијама и на основу дугога, искуства. Словеначки сељак је сразмерно доста цивилизован и практичан. Баш ради своје склоности к практичному емпиризму (у ширем смислу ове речи), након нових искустава, он се опет враћа ка својој верској оријентацији у јавном животу. Народ види међу свештеницима, своје најбоље синове, који су изашли из њега, који живе и раде за народ. Како ствари сада, стоје, сигурно је, да нема силе која би могла, сломити католичку верску свест и срушити католичке верске позиције у словеначком народу. Ако би народ опазио, да, се хоће изазвати »културна. борба«, устао би одлучно на одбрану својих светиња, а, изгубио би поверење у владу или у странку која би такву борбу изазивала или потпомагала.

Више пута се чуло мишљење, да се мора католичка црква у Југославији нацијонализовати. Тим смо већ прешли на питање о одношају југословенских калолика према, православној браћи. Ово питање је утолико важније што је оно, у нашим приликама, у тесној вези с питањем о одношају између цркве и државе.

Епископ Махнич, у својим горе споменутим чланцима, тумачио је, да католици морају своје одношаје према православној браћи удесити на основу хришћанске љубави и толеранције. Ово начело прихватили су и остали католички бискупи, на првој својој конференцији у Загребу (27. до 29. новембра 1918). Представници католичког епископата и свештенства, договорили су се са представницима православне цркве, да ће »подржавати међу собом пријатељске везе, да, ће један другога братски сносити, да ђе верска уверења узајамно штовати, у љубави један се другому приближавати, препустивши будућност милости божјој« (Махнич у »Народној Политици« 1919, бр. 265).

Ca, друге стране, међутим, многи су прихватили мишљење, да је »народна, црква«, како се је појавила међу Чесима и Хрватима, најподесније средство за надијонализацију словенског католицизма, и за зближавање са православљем. Ово мишљење усвојила је по свој прилици и српска јерархија, која је Чесима послала, епископа Доситеја и посветила (хиротонисала) моравског народног епископа Горазда (Павлика). Али свесни југословенски католици сматрају подупирање такве »народне пркве« изазивањем, и новом запреком за, пријатељске одношаје према, влади и према, православној браћи. Нема наде, да би овакова »народна црква« формално водила у православље или саградила, мост између католика и православних. Баш противно. Верски конфликт се тим само пооштрава. Католичка би црква дакако волела да нема ове кризе, али ће она напокон имати само користи од тога, ако се од ње оделе они који у њу не спадају. Православна пак црква оваким експериментима само губи на, угледу, као што

245