Nova Evropa

се догодило и у Чешкој Републици, где сада и вође »народне цркве«. оштро нападају српску пркву и њезина, изасланика. Доситеја, зато што је изазвао оштре конфликте у чешкој реформистичкој народној цркви. Може. се догодити, да ће и сама српска црква, имати унутарњих борби и потешкоћа, ради Доситејеве мисије.

Боље средство надијонализације, ни абтнва Ања са словенским 'Истоком је старословенска литургија. Оловенски ин хрватски епископи закључили су, на првој својој конференцији у Загребу (1918), да се замоли дозвола римске столице за проширење привилегија старословенске литургије (глагољице, т. ј. римског обреда) на читаву краљевину СХС; овај закључак поновили су на загребачкој конференцији године 1919. Са стране Рима нема никаквих запрека, али је запрека са стране католичког народа, особито у Хрватској и у Босни, ради горких разочарања већ у првим годинама уједињене домовине. Дозвољени су већ црквени обреди и певање апостола, и јеванђеља на народном језику; а веројатно је, да Бе се у некојим крајевима (например у Далмацији) увести и старословенска, миса. Да ли ће се старословенска миса икад моћи увести у читавој нашој краљевини, то је друго питање. Сигурно је, да се она неће моћи увести против воље народа.

Код старословенске литургије римског обреда (у крчкој и сењској бискупији, и у неким далматинским жупама) употребљавају се глагољски мисали (»литургиконо). Већ одавна је потребно њихово ново издање. Многи желе, да се то ново издање штампа у латинској транскрипцији, јер је глагољица претешка и непрактична. Писац овога чланка доказивао је, да би била, и с црквеног и с филолошког стајалишта најидеалнија транскрипција глагољске литургије у црквеној ћирилици. Ову идеју одобрили су многи стручњаци, но разумљиво је што је она ипак остала осамљена; провести би се могла тек у случају, ако би и Срби ограничили ћирилицу на црквену употребу.

У ширем смислу, можемо говорити још и о некој дубљој нацијонализацији цркве. Католицизам има код сваког већег народа своје посебно народно обележје, које овиси о културним, историчким, и политичким приликама дотичног народа. Тако може и југословенски католицизам, ако ће се слободно развијати, добити своје посебно југословенско обележје. У том развоју игра велику улогу самостална богословска наука. Ко прати нашу новију богословску науку, и проучи нову уредбу љубљанског и загребачког богословеког факултета, лако ће увидети да су у овом правцу већ учињени важни коради и постигнути знатни успеси. У државном интересу је. да се олакша могућност развитка наше богословске знаности у словенском и источном правцу. Као што има у православљу византијских елемената, који нису у битној вези са источним хришћанством, слично има ин у католицизму германских и романских традиција, које не творе битности католицизма. Самостална словенска богословска наука могла би исто тако с православне како и с католичке стране знатно олакшати пут верском зближењу, на велику корист европској култури.

Упркос горкоме разочарању последњих година, још нисмо изгубили сву наду, да ће наше државно јединство имати угодних последица за верску слогу и измирење. Зато држим, да су још данас актуелне ове речи, написане у идеализму прве године југословенског уједињења: »Хришћан-

246