Nova Evropa

неутралним. Па како св у животу редовно дешава, да лакше замјећујемо _ нечје грјешке и слабости неголи врлине, тако је и у овом случају. Начелни противници Католичке Цркве, услијед замућених погледа, неће или не могу да виде заслуга што их она неоспорно има, за цијело човјечанство; они виде само мрачне странице историје што их је она исписала, а превиђају сјајне којих је такођер много. Будући историци о том ће праведније судите него што је то могуће нама, данас, кад Црква. Католичка. још стоји посред борбе. Ипак, не смијемо сометнути с ума, да је она спасла велики дио класичне културе данашњем свијету, издржавши тешку борбу против варвара, које је она покорила духовном снагом, и привела их култури, онда. кад је мач старог културног свијета био већ отупио и зарђао, и кад је већ изгледало да бе под ударцима варварских хорда пропасти и остаци остатака. А што је онда Црква. ту своју велику побједу — можда, највећу у свјетској историји — настојала искористити за своју организацију, ко би могао да. јој то озбиљно замјери, кад знамо да другачије не би нитко радио. Доиста, ко непристрасно гледа на њен развој, на снагу њене организације, тај не може да, се отме дојму да је ту створено нешто велико. Може се без претјеривања. рећи, да је то најача организација, коју је свијет икада видио и имао, и да ниједна организација није одолила, толиким навалама. И баш зато што је у њој дух људски створио нешто велико, треба на ту творевину гледати са, једног ширег стајалишта, треба. је схватити као нешто опште-човјечанско, чиме се и поносимо и услијед чега трпимо. Јер све велико што је икад у прошлости створено данас је својина свију, цијелога, човјечанства; и ко пита, колико је суза и патља, мука и крви, стало, да је до тога дошлоз ... Трагика човјека, и јесте у томе, да велике ствари ствара једино у боли н крви.

Напокон, треба да праведније судимо и о идеји универзалности, коју тако чврсто и непоколебиво, уза сва лоша искуства, брани Црква Калоличка, и којој је, насупрот свију препона којима, се је човјечанство уздуж и попреко подијелило, остала вјерна. И у том ће погледу будућност њену заслугу праведније и с мање предрасуда, оцијенити.

Главни разлог, што се на Цркву Католичку толико наваљује, не лежи толико ни на пољу религијовном нити на пољу културном, или социјалном, него пре свега и нарочито на пољу политичком. Тиме, дашто, не мислимо казати, да су узроци непријатељства били искључиво политички; али нема сумње да је религија била често само претекетом за. политику. Политички су узроци Цркву Католичку довели у толику противштину са другим политичким организацијама, нарочито са модерном државом, и са њезиним схватањем суверенитета, а онда и са нацијонализмом. Тенденце, које је слиједила Римска Црква, изазивале су огромну реакцију, и ми ћемо покушати да, у кратким цртама, прикажемо њена настојања у том правцу.

Кад је на Голготи истакнуто знамење нове вјере, новог доба, и нових идеала, и тиме извршен један од највећих преврата вриједности што их познаје историја, није се могло мислити да ће се ускоро испунити ријечи евангелисте Луке: »Ја сам дошао да бацим огањ на земљу«. Велика духовна револуција, остала би можда локално ограничена, да није мало затим овај символ пренесен у тадашњу пријестоницу цијелог свијета, у Рим. Ту је она универзалност, коју је нова религија по мишљењу свог првог

248