Nova Evropa

ство није само религија једнакости, братства, и слободе, него и религија, братске љубави и братског јединства. У име хришћанске љубави хоћемо (Србе несамо толерирати него и љубити, љубити несамо као браћу по роду него и као браћу по вери. У тој братској љубави желимо им све добро и на верском пољу; желимо, да би међу њима вера цвала и напредовала. 60 Владимиром Соловјевим уверени смо, да је верски раскол последица пропадајућега верског живота, последица отпада од Христа; зато желимо, да би и код Срба и код католика успевало доследно практично хришћанство. Уколико ћемо више бити у практичном хришћанству здружени с Христом, утолико ћемо ближе бити јединству.«ж)

Др. Ф. Гривец.

Католичка Црква и држава.

Кад говоримо о одношају цркве према држави, мислимо првенствено на Цркву Католичку, и на њен одношај према разним државама, Долуте, и друге цркве теже затим да буду унутар државе уређене аутономно, али се ипак прилагођују и сналазе у нацијоналним и државним оквирима, па се проблем тог одношаја даје лакше ријешити. Могли бисмо замислити, да би се одношај цркве према држави уопће дао јединствено ријешити, једном опћенитом формулом која би се могла примијенити на све цркве, изузев Цркву Католичку, која има, и тражи за, себе посебан положај у том поглоду. Она није вољна да, из нацијоналних и државних обзира, напусти своју тисућљетну традицију, те се упорно држи свог централистичког хијерархичног, легислативног, и административног, уређења. Она свој строго једијствени, космополитски и универзални карактер неће да одбаци, она не жели да служи било каким посебним надијоналним или државним инторвсима, већ хоће да буде једна у себи затворена организација са својим посебним еврхама. То ексклузивно стајалиште и јест тешкоћом код урсђења овог одношаја.

Ми ћемо овдје покушати да објективно испитамо опћените предпоставке и околности, како да, се тај одношај Католичке Цркве према државама уреди, па ћемо се онда, на крају, осврнути и на наше властите прилике.

Према Католичкој Цркви: њеним установама, њеној идеологији. њеној политици, донета није лако бити објективан. Ријетко је која установа, толико нападана, али и толико хваљена, колико Католичка Црква. Она, није у историји човјечанства играла неку блиједу, анемичну, пасивну улогу, него је и тв како активно захватила у његове животне силе, и њима, равнала. Она није била само »ессјезја та фалз«, него врло често такођер H »ecclesia triumphams«, koja jo побједе своје постизавала не оружјем него >»мачем уста својијех«. Разлог да се Црква Католичка, често тако непријавно сусреће лежи и у томе, што је она својим противницима, и данас и по својим аспирацијама, и по снази своје организације — врло опасан такмац, о којем се мора водити рачуна, и према којему је тешко остали

ж) уЧас« 1919, стр. 18. — »Католички Лист« (Загреб) 1919, стр. 126.

247