Nova Evropa

станак неких католичких н православних свећеника у Сплиту (1910), на којему се је очитовала жива жеља споразумнога, рада у томе правду; рад је тога. састанка, нажалост, несрећно пропао — да не спомињемо како и зашто. Ипак је у срцима свих присутних остала, врућа жеља, да се поради и даље у ономе смеру. Зар не би било у данашњим приликама згодпо, да се надовеже на рад онога састанка, корнстећи се тужним искуством, а да при томе не буде никаква, приговора ни са једне странег...

Још крајем П века, један источњак, Иренеј, могао је с поносом узвикнути о католичкој цркви: »,,. Ад ћапс ет Ессјезјат, propter pošiorem, principalitatem, necesse est omnem convenire ecclesiam, hoc est eos, qui sunt undique fideles, in qua semper ађ his, qui sumt undique, conservata est ea, quae est ab Apostolis, traditio«, — jep je OcHOBaHa, Ha, KDBH наших двају највећих апостола. Слично су често говорили и писали православни свећеници и писци који су видели шта се у центруму Римокатоличке Цркве мисли о уједињењу цркава, будући да сен православна црква и јутром и вечером моли за уједињење свих хришћанских цркава. Ма где били, пријатељи цркве Христове морају непрестано радити на томе да се нспуне речи оснивача Цркве, да ће доћи време, када. ће бити »једно стадо п једав пастир« (Јов. 10, 16).

Карактеристично је ин ово. Законодавни Одбор Народне Окушштине решавао је о уредбама, које се тичу уређења. православне цркве. — Оберпрокурорество, по мишљењу свих правих пријатеља православне _пркве, јесте једно зло које је притискивало руску цркву скоро 200 година, док је није и сасвим срушило. — Када. је референт у секцији прочитао 5. 14, који говори о канцелару или оберпрокурору, онда, је један наш угледан политичар изјавио: »Ми не дамо, да наша црква пође путем Руске Шркве. Песаропапизам, ма у коме облику, није нам потребан.« Па је једногласно донесена одлука од представника свију партија, да се оберпрокурорство укине.

Православна српска црква нема више ни за наш народ, ни за државу, онога значаја који је некада нмала. У српској је цркви њен нацијонални карактер био главно, а не православље. У том смислу ја сам јот 1912 рекао: »Поуздано се надам, да ће увиђавни српски државници, када. се народ потпуно ослободи, и сами настојати, за срећу н напредак своје државе, да се н црковно питање у држави уреди онако како ће то категорично захтевати хришћанска, савест добрих верника. ни грађана«. Уворен сам, да ће се теком времена, у заједничкој држави, међусобним опћењем и међусобним упознавањем, мало по мало, расплинути све убитачне укорењене предрасуде, ни да ће наступити време када ће се озбиљно моћи да помишља на уједињење наших двеју цркава.

Пре кратког времена запитао ме је један врло учен и уважен Србин, не би ли се могао наћи начин, да се напетост међу католицима и православнима какогод ублажи и изглади, па нађе пут међусобнога братекога сношљивијега живљења. Одговорио сам му, да је то засада, у теорији, скоро немогуће: католици не могу да одступе, например, од својега догмата Петрова првенства, а православни за тај догмат неће ни да чују. Али, ако у теорији то н није засада могуће, у пракси, рекао сам, постоје два

„важна средства, која могу да ублаже и изгладе ту напетост, и да међу

256