Nova Evropa

koji povećavaju njegovu vojsku, i Кој ба upućuju na borbu, Tu je, pre зуеба, gvozdeni zakon završne krize kapitalizma koji će stvoriti, i koji već stvara, nove, ponovne uslove za svež zamah mladih snaga proleterske klase, Kada ti uslovi sazru, konačnu pobedu proletarijata neće moći da spreči nikakva sila, | M. S, Pijade.

· Историја бољшевизма.

Револуцијонарна искуства Комунистичке Партија Русије (КИР) тако су велика, разноврсна, и практички важна, да су за цели ингзрнацијонални комунистички покрет од непроцењиве вредности. КПР није само прва партија Треће (комунистичке) Интернацијонале; њена, историја, њене победе и њени порази, били су, и биће још дуго, извором из којсге ће црпети поуку несамо руски него и светски пролетаријат у свим теоротским и практичним питањима класне борбе. То се тумачи пре свега тиме, што је КПР у своме развоју прошла, кроз три историјске перијоде: а) она се развила, пре руске буржујске револуције, т. ј. она је постала и деловала, у једном још напола, феудалном друштву; 6) као вођ најнапредније и најреволуцијонарније класе, она, је ступала, на челу револудцијонарних снага, што су се кретале против једне државе која је подржавала тиранију, т. ј. она је била најактивнији фактор буржујске револуције; и в) пошто је буржујској револудцији помогла до конзеквентног проведења, подигла је она заставу непосредне борбе противу капитализма, приграбивши из руку великих по седника и капиталиста, (у октобру 1917) сву власт, те се тако прометнула, у владајућу партију која изграђује пролетерску државу. Тако је историја. КПР историја партије која је прешла један голем пут: од једноставног радничког кружока до странке која стоји данас на челу државе.

Пролетерска партија у Русији постоји — рачунамо ли њену егзистомцију од првог конгреса године 1898 — 25 година; но рачунамо ли од њених првих почетака, (у другој половици седамдесетих година), више од 45 година. У то се доба партија називала Ооцијалдемократском Радничком Партијом. Развијајући се даље, почела се она звати Ооцијалдемократском Бољшевичком Партијом, па онда, просто »бољшевизам« илити Бољшевичком Партијом. Иза Фебруарске Револуције, у години 1917, остало се стално при том имену; а на крају, након Октобарске Револуције, у мају 1918, прихваћено је, на 7. партијском конгресу, име Руска Комунистичка Партија (бољшевици), или скраћено РЕП. Име »Комунистичка Партија« боље је и тачније од назива »СОоцијалдемократска Џартија«, или од назива, »Бољшевици«, »Бољшевичка Партија«, јер се њиме боље тумачи суштина, карактер, револуцијонарне пролетерске странке, њен крајњи циљ: комунизам, путем диктатуре пролетаријата. Карл Марке и Фридрих Енгелс називали су се комунистима, а и њихов се манифест (из године 1848) звао »комунистички манифест«. Осим тога, након Оветскога Рата разуме се под »социјалдемократском« она странка, која подупире владање капитала У Европи. Иако дакле нико не може да мажне из света историјску чињеницу, да се радничка партија у Русији дуго времена назизала социјалдемократ-

386