Nova Evropa

ском, а доцније се опет почела звати бољшевичком, и тек 1918, иза Октобарске Револуције, прозвала. се Комунистичком Партијом, промена тих имена. стоји у вези с разним перијодама развоја. саме партије, која је морала, радити у разним историјским моментима, те су ови одређивали најближе задатке партије. За време целе своје историје прошла је партија конзеквентно све епохе до буржујске револуције, Т. ј. до првих година, 20. века, затим и епоху буржујске револуције (1908—1905 и 1917), и на крају епоху почетака, и првих победа. пролетерске револуције, т. ј. од марта 1917 до октобра, 1917.

__Пре него што покушамо приказати историју саме Комунистичке Партије, да огледамо мало опће прилике у којима се развијао пролетерски покрет у Русији, и против којих струја је он имао све да издржи борбу.

У Западној Европи није било, у време буржујских револуција (1789 до 1871) класно развијене пролетерске организације. Те су основане тек у следећој епохи, у доба такозванога »мирног развијања калиталистичких одношаја«. У Русији је, напротив, настала, револуцијонарна пролетерска. (комунистичка) партија пре епохе буржујске револуције, и као посвема развијена страначка организација радила, је она у приликама у којима, је било још много остатака из доба предкапиталистичког, Т. ј. феудалног и невољничког. Треба ту још додати и то, да је поред тих предкапиталистичких остатака, који су доказивали економску заосталост земље, било и »највиших« облика развијеног капитализма и знатан број радништва, које се концентрисавало уз велика, предузећа. Руска, се буржоазија налазила, у одвисности подједнако од страног капитала и од аутократско-феудалне владе, и то је било главним узроком њене социјалне и економске слабости, и политичке немоћи. А много милијона земљорадника живели су под чевољничким игом великих поседника. Зато је пролетерска партија, под лритиском варварског глобљења у једној напола, феудалној држави, морала усред експлозије снажног револуцијонарног покрета, у чијим првим редовима, стоји радничка, класа, дејствовати и израђивати своју тактику. КПР дакле, као авангарда радничке класе која је деловала у доба. развића буржујске револуције, била, је принуђена, у исти час да, се бори и противу аутократске феудалне државе и противу буржујског либерализма. Унутар самог радничког покрета, морале су напредне групе пролетерских маса, да се боре против утицаја, с једне стране, социјално-револуцијонарне партије која, се ослањала на, мале поседнике, а с друге стране противу малобуртујске партије мењшевика.

Кроз деценије је издржавала пролетерска авангарда тешку борбу противу паристичког деспотизма, који је био највећи непријатељ радништва,

Радници нису одмах схватили, да је за њихово ослобођење од господства,

капитала потребно да прво стресу иго царски, који је имао свој глазни ослон у великим поседницима-племићима; а исто тако нису схватили, да, им је за, провођење успешне класне борбе потребна, једна, самостална, политичка организација, једна. странка. Таку политичку класну организацију, T. ј. пролетерску партију, имали су радници да оснују у једној напола, феудалној аутократској држави, која је безобзирце гушила сваки тажав покушај, те која је силила раднике да се прихватају илегалних средстав“, док су опет у другим моментима радили отвореним акцијама, или су на разне

387