Nova Evropa

спојили у један опозицијони блок, те у коалицији с буржоазијом, у Октобарској Револуцији, покушали да угуше бољшевичку власт. Револуцијонарна социјална демократија, (тадашња, пролетерска, партија) морала, је употребити много снаге да ову партију држи што је могуће даље од радничког покрета, пако је скупа с њом некад у борби против паризма, одржавала један јединетвзи фронт. — Интелектуалци нису радничком покрету приступили само под барјаком партије Социјалних Револуцијонара, него су често прихватали и начела радничког социјализма, и онда продирали дубље међу радничке клаге, У њихову пролетерску партију. И што је покрет радничких маса бивао снажнији (друга половица деведесетих година, и иза. 1900), особито пред одлучну борбу с царизмом, тим су се одлучније извесни слојеви интелигенције придруживали радничком покрету и радничкој партији. Она је тада. обухватала, несамо раднике и заступнике револуцијонарних сељачких слојева него и масу интелектуалаца. Али се онда десила, једна необична, промена: ваљани савезник радника у његовој борби противу царизма, прометнуо се у колебљива. и непостојана, члана пролетерске партије, из разлога што малобуржујска, интелигенција чини групу која стоји посреди између интелигенције и радника, те се опортунистички елементи интелигенције у пролетерском покрету ослањају поглавито на неке малобуржујске слојеве радничке класе (занатлије, мале обртнике, такозвану »радничку аристокрацију«), тако да се у пролетерској партији ствара социјална, база за разне малобуржујске, по природи контрареволудијонарне, тенденце, за утицај буржујски на, пролетерску авангарду, а преко ње и на широке радничке масе.

Комунисте, — или бољшевици-социјални демократи, како су се тада, називали —, водили су дугу и жилаву борбу са тим малобуржујским противницима у самом радничком покрету, са мењшевицима, у року од петнајст година, од 1908 до 1917. Притисак од стране тих »унутарњих непријатеља« комунизма, био је кадикад тако јак, да је у часовима кад би покрет маса ослабио полазило за руком да се макну са водећих места, бољшевици; тако су, например, на конгресу у Штокхолму мењшевици имали већину, а. од године 1908 до 1910 имају у рукама легалне оргене партије: клубове, задружне савезе, и друго. И за време Светског Рата били су бољшевици у мањини, и морали су скупити сву своју снагу да отму раднички покрећ и партију из жилавих руку мењшевика, и њихових присташа. Била је то тешка, петнајстгодишња, борба, у којој је бољшевичка странка необично ојачала, и снажно се организовала.

Први конгрес Руске Социјалдемократске Радничке Партије — 14. марта, 1898 — био је један од најважнијих догађаја у развоју руске кому-

нистичке странке у осамдесетим и деведесетим годинама —, то је управо.

била, тада мета у историји партије. Ако од почетка осамдесетих па до почетка деведесетих година, по речима Љењиновим, »социјална демокрација постоји без радничког покрета, и проживљава као политичка партија, процес ембријоналног развића«, то она у средини деведесетих година, (1894—1898) излази на површину као један социјалан покрет, са заталасаним радничким масама, као политичка, партија. То је доба њена детиљства. — Конгрес је отворен у граду Минску, на иницијативу кијевске групе »Радничке Новине«. Присутни су били заступници петроградског, москов-

389