Nova Evropa

начине комбиновали отворене и илегалне методе рада и организовања. У тој борби радника. против царистичког и аристократског деспотизма, били су заинтересовани и најачи међу капиталистима, фабриканти, — они су мислили с помоћу радника ограничити аутократску царистичку власт у корист капитализма. Аутократски полицајни режим служио им је кад је требало разбијати штрајкове и гушити »бунтове« по фабрикама; али је иначе цели систем царизма, кочио развој капитализма и свестраног капиталистичког израбљивања. Зато је у круговима фабриканата, трговаца, и уопште капиталистичких поседника, настао либерални покрет, коме је крајњи циљ био устав, т. ј, ограничење царске власти парламентом (думом). Буржујски либерализам није имао ништа противу тога да радници ударе мало по ребрима аутократско-феудалну државу; али је зазирао од тога, да сруши сасвим царски режим, или да сломи кичму капиталистима у граду и на селу. Тако се и борба пролетерске авангарде противу буржујеког либерализма вуче као дрвена нит кроз цели децениј, од прве руске револуције (у годинама 1905—1907) до друге (Фебруарске) револуције у години 1917. Ta је борба, захтевала од партије посве јасно схватање и крајњих циљева као и најближих задатака, велику револуцијонарну издржљивост и велики еластицитет. У тим борбама, партија се оснажила, и одгојила је широке масе.

Радничка, је класа, у својој борби противу деспотизма и ропства, могла да рачуна једино на велике масе сељака, који су стењали под јармом царског режима и великих поседника. Зато се и револуцијонарна авангарда. није могла задовољити само с паролом »уништење царског деспотизма, и образовање једне демократске републике« (према програму од године 1909), него је издала нову паролу: »револуцијонарно-демократска диктатура пролетаријата и сељака«. Руски се сељак могао ослободити својих невоља, и стећи земљу и слободу, једино тако да се придружи радничкој класи; он је био једини природни савезник радника у борби противу царистичког деспотизма. Пролетаријат и његова партија морали су стога водити борбу о превласт утицаја на сељачке масе са буржујским либерализмом (кадетском партијом господина Миљукова), јер је исход револуције овисио о томе, да ли ће сељаштво пристати уз раднике пили уз буржује.

Партија социјалних револуцијонара, основана почетком овог столећа, била је партија интелектуалних социјалиста, која је ослона тражила код сељака, и се обзиром нато саставила свој социјалистички програм. Социјални револудијонари схватили су нејасне тежње сељаштва. за изједначењем поседа, али су уједно пружили руку либералним интелектуалним групама (партајска конференца 1904) као наследници интелектуалног дела покрета такозваних »народника« из 70. и 90. година 19. века. Међутим, морајући се прилагодити приликама времена, те рачунати и са радничким покретом, они су једним замахом покушали спојити интелектуалце, раднике, и сељаке. На тај је начин партија револуцијонарног пролетаријата и у самом радничком покрету имала да издржи тешку борбу против социјалних револуцијонара, у којима је она увек гледала партију буржујеких револуцијонара, који су међу радништвом водили пропагачду са паролама »социјалистичког програма«. Историја ове партије свршава у. фебруару године 1917, кад су се социјални револуцијонари са мењшевицима,

388