Nova Evropa

тивили мењшевици. Конгрес се је ипак састао, у Лондону године 1905. али на њему нису узели учешћа мењшевици, него су они одржали засебну конференцију у Женеви. Бољшевички конгрес и мењшевичка, конференција. изградили су своја посебна мишљења, те их онда применили на сва, важнија, питања у организацији револуцијонарне борбе маса, која се у то време равмахала била у огромним димензијама. Означимо ли године 1900—1902 као предреволуцијонарно доба, то иза њега следује револуција, и масе су се дне 27. јануара 1905 упутиле већ на улицу у големом броју те почеле с револуцијом. С обзиром нато морале су пролетерске партије заузети оштро означена стајалишта у свим тактичким питањима; и ту се онда показале поново велике дивергенције између бољшевика и мењшевика, Бољшевичка, резолуција тражила, је да се призна, теза, 0 револуцијонарној диктатури, те је издала и паролу револуцијонарне, демократске диктатуре пролетаријата: и сељаштва. Резолуција мењшевичка била је израђена у више колебљивој форми. Унаточ свих противности, практичне су потребе у конкретној ситуацији тражиле да се покуша здружење, те је одиста и дошло до конгрега, на коме се оно имало извршити, и то године 1906 у Штокхолму, те је ту било 111 делегата, с одлучним и 22 са саветодавним гласом, а већину су имали мењшевици. Иако је здружење формално проведено, ипак се у прихваћеној резолудији одразују све постојеће противности између једних и других, и након конгреса радили су бољшевици и мењшевици као две засебно организоване фракције, које тек формално припадају истој партији. Рад Прве Думе, и питања, изборне кампање за Другу Думу, открили су онда још јасније разлике између ових фракција. Иначе, идући конгрес, које је одржан у априлу и мају у Лондону, показао је, знатан пораст партије (150.000 чланова), те донео већину на њему бољшевицима. Борба између мењшевика и бољшевика ни даље није престајала, него се насупрот све више заоштравала. У годинама реакције које су следиле они су се разишли да. се више никад не сложе. Цариестичкој је влади пошло за руком да угуши прву руску буржујеско-демократску револуцију, те цела година 1907 носи на себи знакове попуштања, револуцијоног покрета. 8. јуна те године влада. је развјурила Другу Думу, похапсила, прваке социјалдемократске партије и осудила их на присилан рад, те променула изборни ред у корист великих поседника и горњих слојева буржоазије, Долази ера Отолипинова, за које остају бољшевици на својим местима, док мењшевици проглашују да је револуција довршена, да треба напустити револуцијонарну илегалност, отворено се организовати, и одложити све револуцијонарне захтеве програма. Акцијони програм мењшевика практички је значио провођење тактичке пароле »уништење класне самосталности пролетаријата«, — отуда. име »ликвидатори«. | У децембру 1908 састала, се сверуска партијска. конференца, која је имала велико значење, јер је одредила основне тактичке мере партије, осудила »ликвидаторе«, и донела закључке о најважнијим организацијоним питањима. Године 1908 и 1909 прошле су у најцрњем реакцијонаретву. Борба, бољшевика у тим годинама, била, је преко сваке мере тешка, а повећана, је нарочито и тиме што су се јавила колебања и у самим бољшевичким редовима, Јавила, се струја која је погодовала измирењу с мењшевицима; а с друге стране опет радикалнија струја такозваног »Оцовизмах«, односно »Ултиматизма«, која се организовала, 1909 у групу »Вперјод«. »ЈБењинисте« имали су се борити подједнако и против оповиста (ултиматизта,

392