Nova Evropa

Опште је мишљење, да је главна погрешка што постоје у Југославији три крња факултета. Пре свега већ н зато, што је материјални трошак трострук, што је стручан персонал у трострукој мери потребан а нема га, довољно, и што су оважим тројством факултети добили појепз-уојепз пломенски нагласак, и остали раздељени, растављени, непознати. — Питање је, како да се то поправи“ — Да прво прегледамо начине при стању какво јесте, а онда да видимо да ли се само овако стање даје променути.

Дакле, прва је претпоставка: три крња факултета а дефекат материјалних средстава. Дефекат средстава је углавном зато, што троје ишту а један даје. Можда би онда боље било да тај један даје само једноме факултету, — ономе, рецимо, који је најефтинији. Најефтинији факултет био би онај коме најмање фали до краја. Дакле, имала би могућност да се, рецимо, 90% средстава даје једноме факултету, најнапреднијем, а осталима, 10%. Ово 10% значило би, да »не умру од глади«. То би било могуће, јер то се сада дешава, у ствари, за све троје; па кад могу троје да крпаре, могу н двоје. За три четири године био би бар један факултет комплетан. Онда би дошло на ред, да неколико година опет гладује само један факултет, док би се комплетовао пуном паром други факултет. И тако после трећи; а ако би дотле настао још који, онда и четврти, и пети, и тако редом.... Пита се, је ли то нормално и право да, се тако мисли: Код правца нашег развоја — а тај је мрак и реакција за најмање десет година унапред другачије скоро да, није ни могуће мислити, или радити. Дефекат средстава, у ствари није апсолутан, него је релативан: факултети добијају онолико колико се држи да њима треба. дати; а колико им треба дати, зависи у великој мери од угледа ин уплива који факултети имају и који они врше. То значи, да кривица за сиротињу и за недостатак средстава за изградњу факултета пада прилично на леђа самим факултетима. Ако факултети туже државу, да им она мало даје, мора да се види, како се помоћ тражила, којим средствима, којом снагом и којим нагласком. Да факултети добију ауторитета и уплива, морају они бити изнутра јаки, сложни, угледни, сваки за, себе и — што је још важније — сва три заједно. То, држимо, није тешко да се увиди. Сем идеализма, поштења, морала, угледа, стручне спреме, го: товости да, се за процват факултета, жртвују, морају сами факултети знати тачно шта хоће, морају имати готове и припремљене основе мишљења, фундаменталне погледе на ствар. У томе би правцу преостајало да се учини један велики рад и напор.

Из досадашњег разлагања, ствар би стајала овако: један факултет има, што пре и што енергичније да се комплетира и заврши, тек за њиме други, и најпосле трећи; а ради »намакнућа, средстава«, и за повишење средстава, имају факултети пре свега, да сами себе изнутра препороде, прочисте, ојачају, јер ће онда доћи пре и лакше и до средстава.

Овде ћемо уметнути још коју реч о унутрашњем преображају факултета, ако је дозвољено, Споменули смо идеализам, пре свега, а онда јасно гледање на ствари. Тврд идеализам је и овде велика и лепа ствар. Баш данас, у сумраку врлина, где се све сровава, треба тврде и јуначке петље, и правих људи на факултетима, да заувек пребришу и забораве све што се за, последњих година на факултетима збило. Примамо анализу свих узрока, и можемо да разумемо и опростимо што је било, али можема мирно рећи, да. поноситога идеализма досада није било. Осим тога, није било скоро ни-

410