Nova Evropa

вјесних хисторичара-полемичара, према. којој сфери подијељене наше надије да се опредијеле и оријентишу муслимани: према Србима или према Хрватима. Иначе, сви признају да су они расно чисти, н да посједују једну одличну конзервативну страну карактера — да чувају старину. дато је међу њима највише сачувано појава из митског, празновјерног нашег доба, па и данас свјесно и несвјесно чувају они и врше помен давног назирања на живот, кад је наша јужнословенска заједница живила, природнијим животом. По језику, по обичајима, па и по самом типу, они су чисти представници наше расе, Душевним особинама. задржали су такођер све одлике словенске душе, уза све промјенљиве назоре о животу које су вријеме и догађаји доносили. Све се то зна, али све то као да има само неку архивалну вриједност, јер живот, свакидањи живот са својим перипетијама, износи насреду сасвим друга мишљења и осјећања. На њих се у обичном, свакидањем животу, гледа као да су Турци Мује, и тај појам нема само формалну страну и обиљежје некадањих Турака-господара наших крајева, који су иза себе оставили трага код једног дијела нашег народа, присташа ислама, већ се то схвата и у обичном смислу, и стварно; па наравно да таке ознаке носе и боју страсти, којом се успомена на некадање жалосне догађаје у души појављује и изазива. Та је појава свакидања, и она најбоље може да послужи доказом, како су муслимани још и сада, у представи њихове кршћанске браће, носиоци свијех зала и виновници некадањих историјских догађаја. Њима се у Словенији страше дјеца, јер у народној традицији живе најстрашније приче о њима, а кад се износе та страшила, онда старији у представи дочаравају млађима садашње муслимане — Словене. У Хрватској, Србији, Босни, свуда су они гледани као Турци, и врло јо мало покушаја. да се ти појмови очисте, мако је то у интересу свијех нас, читавог нашег словенског Југа, а највише наше заједничке отаџбине.

То би требало да постане већ једном друкче. Нека врста одгоја. требала, би да. постоји, који би потекао из редова бројно, културно, и економски много јаче кршћанске браће, папрама муслиманима; они бн требали да засвједоче ту своју интелектуалну и моралну супремацију браће која пожртвовно устрају у свом циљу. А тај циљ није далек: уз расно-физичку сродност нашег народа одгојити и узнијети блискост душа, отуђених једних од других, и стварати јединственост осјећаја, жеља, и хтијења, Наше братство, наше јединство, мора постати више моралне, духовне, природе него ли стварно-спољашње, јер за јединствену народност више вриједи јединствен осјећај заједничког задовољства и његове обране него навика заједничких обичаја и језика. Нама је потребно зближење, искрен саосјећај, у масама примијењено оно што научник с љубављу измишља и обавља, У свом радном кабинету освјештавајући широке редове о народном биветву и народној индивидуалности. Муслимани се налазе на том путу освјештавања, и, маколико биле јаке традиције, они ће, по закону еволуције, као и силом положаја, морати једном да у јавном животу име религијовног припадништва замијене с именом народа и класе, Вјера ће и за њих бити оно што је за остале дијелове нашег народа — ствар срца и култ великих, хуманитарних тежња, док ће у јавном животу окупљати и њих заједничко народно име и заједнички класни интереси. Овај посао и процес. се мучно ствара, и треба много добре воље и умијећа, јер се и народна душа,

444