Nova Evropa

на неки начин клеше и бруси, и на мјесто многих предрасуда и заблуда треба да уђе у њу полако свјетло истине. Оно што су стољећа убризгавала, треба у сразмјерно кратком раздобљу времена, да изчезне и замијени се другим, новим! Али, кад би муслимани наилазили на искрено разумијевање код своје кршћанске браће, и тај би се процес обавио много брже, и муслимани се не би повлачили у област неке своје имагинарне сфере.

Тако настаје изолација, којој се у нас врло радо прибјегава, и која није усамљен случај код муслимана. Ње има код свијех дијелова нашега, народа, данас више него икада; али је код муслимана понајизразитија, и о њу се јавно мнијење највише спотиче. Мало их се труди, међутим, да тој појави потражи дубље разлоге. Доста је да муслимани имају у свом програму заступана начела, своје вјерске богоштовне заједнице, и да силом прилика морају да бране господарско осигурање своје организоване странке, доста, је, велимо, само то, па да их се због настраности и изоладије осуди. Али, док ово констатујемо као чињеницу, не слиједи из тога да повлађујемо оваком стању; тврдимо само да оно постоји, те да је потребно да се дубље уђе у разлоге који доводе до оваких прилика. Сматрати овакав положај муслимана искључивом посљедицом сентименталног навирања, било би нетачно и неблагодарно; а још се мање може ту говорити о каквом патолошком стању, које да је узроком неке болећиве великодушности услијед које они напуштају свој положај и ударају правцем негативног смјера — одрицања. Много ће прије бити то посљедица, развоја наших нездравих опћих прилика, те су узроци свакако међу нама, у нашем јавном друштву, као и у помањкању начина и такта при оживотворењу и одгајању наше народне мисли, пројициране у идеализованом нашем народном типу. Стога, држимо, да се неће ништа, позитивна, постићи, ако се, због свих партијских неуспјеха, буде спочитавала муслиманима, нека интрансигентност, и ако се у сваком даном случају буде по њима исовало и лупало као по »проклетим Турцима«. Нико неће да, види, како је тежак положај одбаченог, инферијорног, и колико потребује духовне снаге па да, се нв изгуби осјећај поноса; јер бити презрен, не значи бити без поноса, само што је положај подређености тежак, и мјесто ведрином многи се пут душа залијева горчином, и ко неправедно пати двоструко пати.

И прије Рата било је већ говора, о муслиманској изолацији; тада су у »Прегледу« — часопису за науку и социјални живот који је излазио У Сарајеву — »утврдили«, да су муслимани као неки усамљен оток, о који пљускају валови великог друштвеног развоја, попут валова мора који гутају усамљену насеобину. Под том претпоставком усамљености, судбина, тих муслимана била би запечаћена: или да се спасавају бијегом, или да, се претворе у оно чиме је испуњена средина која их окружује. Ту су усамљеност »утврдили« код муслимана. Орби православни и католици Хрвати; но осјећај усамљености свакако да је и постојао код тадањих муслимана, Само је и у оно вријемв та, свијест била погубна, и она је потидала, из међусобних односа. неповјерења и неискрености, и стајала хиљаде и хиљаде муслиманских породица, које су пострадале и пропале у емиградији. Несамо да. су муслимани били отуђени кршћанима у Босни, већ су и ови јасно показивали своје специјално осјећање и ограђивали се од њих. До Рата, се у Босни мислило, политизирало, и радило, на платформи

445