Nova Evropa

Knjiđa VII, Broj 18. 21. juna, 1923

Право дело Исусово.

Као што се види, Исус није никада своје деловање раширио преко граница Јудејства. Мада га. је симпатија за све од ортодоксије презрене вукла да у царство Божје уведе и незнабошце, мада је више него једанпут боравио у земљи њиховој, и мада су га једанпут или двапут и затекли у пријатељски расположену одношају према неверницима, може да се каже, да, му је целокупан живот протекао у томе малом, тврдо затвореном и окруженом свету где је и рођен. Грчки и римски крајеви нису за њега, ни чули; у профаних писаца долази његово име тек на сто година, доцније, и то тек на индиректан начин, поводом бунтовних покрета, које је његова, наука изазвала, или услед прогонстава, којима су његови ученици били изложени. Па нити у самом бићу Јудејства није Исус био трајним и великим утиском. Филон, који је умро око 50-те године, не говори 0 Исусу. Јосиф, рођен године 87-в, а пишући пред крај столећа, спомиње убијетво Исусово само у неколико редака, као догађај од споредне важности, и набрајајући све секте свога, времена он хришћане изоставља, Јусто од Тиберијаде, савремени историчар с Јосифом, не наводи ни имена, Исусова. На, другој страни, у Мишни нема, ни трага. новој школи; а поглавља, две Генаре, где је оснивач Хришћанства именован, нису редигована, пре IV или У века. Право је дело Исусово било, да око себе створи круг ученика, у које је удахнуо приврженост без краја, и у чију је душу посадио клицу своје науке. Отећи љубав такову којом га ни после његове смрти неће престати да љубе, — ето то је главно дело Исусово; и то је оно што је његове савременике највише изненадило. Наука је његова била тако мало догматична, да никада, није ни помислио да, је напише или да је даде написати. Бити његовим учеником, то није значило веровати ово или оно, него бити њему привржен, њега љубити. Понека изрека, ухваћена по сећању од његових слушача, а, углавном његово, морално биће и утисак који је оно оставило, — то је све што је од њега остало. Исус није био творац догама, нити измишљач символа, — он је био покретач света ка новоме духу. Понајмање су хришћански били, с једне стране, учењаци оне грчке цркве који су након ГМ столећа одвукли Хришћанство на путеве неозбиљних метафизичких дискусија, а с друге стране сколастичари Средњег Века латинскога, који су из еванђеља хтели да извуку тисућу глава колосалне »суме«. Исусу привржен бити, с погледом на царство Божје, ето то се на почетку звало бити хришћанином. |

Па тако је равумљиво, да се чисто Хришћанство, по изузетној судбини својој, и данас још, након двадесет столећа, приказује религијом карактера,

537