Nova Evropa

mati mogla da spava i da sluša celu noć ridanje bednoga detenceta koje je bilo zatvoreno na onom gadnom mestu. Pojmiš li ti fo, kada ono maleno biće, koje još i ne razume šta se s njime zbiva, čami tamo na gdadnome mestu, u mraku i hladnoći, i udara se svojim malim ručicama u svoja mala mršava delinja prsa, i jeca i plače, i u gorkim, nevinim i pobožnim suzicama moli se dragome Bogu da bi je zaštitio; pojmiš li ti tu ladost, druže moj i brate moj, slugo ti moj Božji i smireni, razumeš li ti našto je ta besmislenost nužna da postoji? Bez nje, kaže se, ne bi mogao čovek na zemlji da živi, jer bez nje ne bi poznao dobro i zlo, Ali, zašto dovraga i da se poznaje dobro i zlo, kad to tako skupo staje? Ta čitav svet saznanja nije vredan suzica što ih je prolila ova devojčica pred dragim Bogom. Ne govorim o stradanju velikih, — oni su jeli jabuku, pa nek ih sve djavo nosi; ali ovi, ovi... Aljoša, mučim li ja tebe, ši kao da nisi pri sebi? Prestaću, ako hoćeš.

— Ne mari, ja hoću da se mučim, — promrmlja Aljoša.

— Još jednu, samo još jednu sličicu, i to iz ljubiteljstva; ali jako karakterističnu, i što je glavno, tek sam je nedavno čitao u jednom od naših starih zbornika, u »Arhivu« ili u »Starini«, ne znam tačno, morao bih da potražim, zaboravio sam gde sam je pročitao. Bilo je to Još u ono mračno vreme teškoga robovanja, još u početku stoleća, slava neka je osloboditelju naroda, Živeo je onda, na početku stoleća, jedan general slavnih veza i velikog bogatstva, jedan od onih {onda nisu takovi bili baš česti) koji kad bi se iz službe povukli behu uvereni, da su zaslužili za sebe pravo na život i smrt svojih kmetova. Bilo je onda takovih, Dakle, živeo je taj general na svome dobru od 2.000 duša, razmetao se i držao prema svojim siromašnim susedima kao da su sami čankolizi i njegove budale, Njegova gomila pasa broJala je na stotine, a ni psetovodja ne beše manje od stotine, i svi u mundiru i na konjima. I gle, jednog dana, jedno dete na njegovu dvoru, malo jedno detence od svega osam godina, bacilo je igrajući se kamen i ranilo u nogu psa ljubimca Seneralova. »Zašto ramlje moj ljubljeni pas?« Rekoše mu, da se to tako i tako desilo, da je mališan ispustio kamen igrajući se te ranio psetu nogu, »A ti li sie — reče general, — »uhvatite ga«. I uzeše detence od matere, pa su Sa strpali da celu noć presedi u buvari; a ujutru, čim je svanulo, pošao је беneral sa celom paradom u lov, useo na konja, okružen čankolizima, lovcima i hajkačima, sve na konjima; naokolo se skupila sva okolina i sluče dvorske radi uzvišenog9 naravoučenija, a ispred sviju stoji majka sirotog mališana. Izvedoše dečaka iz zatvora. Mračan i hladan magloviti jesenji dan, faman zgodan za lov. General zapovedi da dete razodenu: odmah svukoše dete golo, a ono drhće izbezumljeno od straha i ne sme da pisne, »Povijajte gal« — komanduje general, »Beži, bežile — „povikaše hajkači, Detence počne bežati »Držle drekne general, i pusti za detetom celi čopor pasa. Kao divljač uloviše ga i pred materinim očima razderaše dete. Čini mi se, da su generala stavili pod tutorstvo. A šta bi ti s njime?

— Puškarati ga, streljati ša, da se zadovolje moralni osećaji! —

550