Nova Evropa

Нова Европа

Књига УШ, Број 3. и 4. 21. јула, 1923

За слободу народа у ослобођеној домовини.

Пазили смо, да не упаднемо у стару грешку, да нас не занесе бујица речи, и чини нам се, да то наше настојање није било неоправдано. Рећи ћемо одмах у чему је та пажња; у охватању разлике између ослобођене домовине и слободног народа. Једно и друго није истоветно. У ослобођеној домовини може бити заробљена народа, дочим се и у неслободној домовини може човек осећати слободним.

Домовина, се ослобађа, од вањског, туђег господства; а тек након тога, у ослобођеној земљи, ·на пучанству је, да себи осигура барем релативну праву слободу. До потпуне слободе још ниједан народ није стигао. То је идеал свих људских тежња, а и повод свим друштвеним и народним борбама. У лому векова, сигурно је Христос показао путеве до најпотпунијег духовног ослобођења, а Марке до материјалног; комунистичко уређење државе на етичкој основи — компромис једног и другог — имало би дати друштвену уредбу са, најпотпунијом људском слободом. Јер је слобода опће добро, и свак има једнако право на њу.

По нашем схватању, слобода, је потпуна економска и духовна, еманципадија свих појединаца и свих скупина. Томе ћемо надодати, да се она испољује у могућности несметане индивидуалне утакмице, и то само у границама, личне способности и вредности, и у границама моралне снаге. Кад све то сажмемо, доћићемо до једног чедног закључка: да слобода, даје највећу могућност, да се обезбеди пристојно човечје одржање, и култивисање тела, и духа, свог и својих потомака. На први мах изгледа: ништа OCOбито, и ништа, тешко. Ипак, само изгледа. А у ствари, за то »човечје и пристојно« боре св дуги и мучни векови, и не могу да томе припростоме начелу извојште победу. Не могу зато, што се у друштву подижу непрестано појединци и скупине, који себи обезбеђују више него што је пристојно а мање од човечјег уздржавања, тела и духа. Не могу ни зато, што улови труда нису поткрепљени етичким осећајима дужности према, себи и скупини; што нису сви појединци постављени на. своје право место у друштвеном строју рада; те што један део расипље своју умну или материјалну радну спрему у нерадиности, или у радиности опречној његовим способностима, Рашчланимо ли то у нашој мисли, упоредимо ли са приликама, код нас. — ето нам одговора на питање: колику и какову слободу уживају Југословени у ослобођеној домовини У држави привилегованих појединаца нема,

65

Т