Nova Evropa

изасланствима, активне војске, која су долазила у Петроград да поздраве Привремену Владу, и да јој обећају помоћ до краја и рат до победе, Набоков кличе с пуно лиризма: »Какав бол осећаш, какву тугу, кад се сада (1918). сећаш ових изасланстава/!...« И онда обраћа пажњу на »бесмислено уплатени израз лица« изасланика, војника. Тај израз њихових лица јасно је сведочио о крајњој умној неразвијености војника и о њиховој управо смртној уморности. Набоков најзад наводи, како је један од виших и врло паметних Бенералштабних официра у својим писмима, изрично сведочио 0 немогућности да се рат продужи. Смисао ових писама, по Набокову, био је следећи: »Треба, разумети јасно, да је рат завршен, да ми више не можемо да, ратујемо и нећемо ратовати, јер војска елементарно неће да ратује. Паметни људи морају наћи начина да ликвидирају рат безболно, иначе ће лоћи до катастрофе ...« — »ја сам показао« каже он, »једно од ових писама, Гучкову (Министру Војном); он га је прочитао, и вратио ми га рекавши, да добија. оваква писма у масама. — Па шта мислите Ви поводом овог“ запитао сам га; а он је само слегнуо раменима, и одговорио нешто сличво, као да нам остаје само да гајимо наду у чудо. Али се чудо није десило; процес је пошао својим природним и неопходним путем, и дошао до свог природног и неопходног краја.« Овај крај био је, у овом случају, бољшевички преврат.

O бољшевичком преврату, који је дошао као последица страшне 00лести земље и војске, Набоков је написао низ врло живих страница, али се на њима не можемо овде заустављати. Ту је он поново изнео још неколико важних напомена, о пуној немогућности за, Русију и руску владу, да реше ратну и међународну кризу. У његову излагању избија нека извесна хипотеза, мисао о том, да би можда, било могућно наћи излаз из катастрофалне ситуације путем демобилисања, војске, сачувања само добровољаца под за ставом, и повлачења, трупа дубље у земљу. Али ова оштроумна хипотеза, остаће заувек оно што Французи Зову »гирроз Шол gratuite«, Набоков мисли, да ни брзи састанак Уставотворне Скупштине није могао спасти земљу. Али, у оваквим питањима 0 прошлости, о догађајима који се нису десили, »о животу који се није родио«, можемо само да, набадујемо хипотезе, мање или више оштроумне и образложене претпоставке, ништа поуздано. Стога, свршавамо на овоме овај приказ.

Руска, Револуција, је догађај тако огромног значења, и општег интереса, да мислимо да не грешимо, ако пред ширу југословенску читалачку публику износимо са доста потанкости важну грађу, и погледе њених пажљивих, озбиљних, и искрених учесника и посматрача, који не спадају у коло увређених филистара што плачу над изгубљеним повластицама, лепим положајима и угодностима, безбрижног богатог живота, него свуда и у свему остају озбиљни приказивачи и синови великог руског народа, макако се овај даље развијао. Зато ћемо наставити с овим приказима, у нади да ћемо наићи на разумевање свих оних југословенских читалаца, који нису напустили мисао Оловенства, с помоћу којег треба, ићи даље ка човечанству.

Ал, Јелачић,

ТИ