Nova Evropa

закључке. Он не тражи некакве архајнчне трикове, са каквим новим проналасцима што ће да се десе кроз не знам колико година те да окрену свет тумбе. Пирандело разбија монотонију тих нзанђалих вештина, дајући нам живот, онај живот што га ми сви познајемо и видимо сваког дана око нас, али нам је на неки начин увек неклизнуо под прстима када смо хтели да: га апстрахујемо и анализујемо. Стари су некада употребљавали присилне средства. Они су стварали читава непронађена, острва, или континенте, па би их настанили каквом новом расом што живи и решава живот по њиховим филозофским формулама. М о р је пронашао »Утопију«, декан Свифт Лилипутанска Острва; и Павле и Виргинија су имали своје острво, и Робинзон Крусе; па чак су, у овом ироничном, практичном животу, романтични литерати као што су Колрнџ н СЏаути сањали да створе своју »Рапнвосгасу« негде иза забачених америчких прерија. А пред крај деветнајстог века, нам Мори с ствара своју Нову Енглеску без фабрика, док нам данас Н. О. Ме даје своју најновију »Утопију«, а Карел Чапек »Е. U, К.« са људима из машине. Све су то дела писаца који су гледали на. живот као на неки проблем, мање или више компликован, са извесним решењем. Пирандело, међутим, чини нешто сасвим друго. За њега је живот један смушен, глуп, неодређен вртлог, који уопште нема филозофског решења. Све што Пирандело покушава, то је да нам ишчупа из тог вртлога неколико одређених, недељивих елемената, којих нисмо били свесни, и да нам их покаже са неком злурадошћу што успева да, нас разочара, — онако исто сурово и немилосрдно као што је дете спремно да својој лутци разбије главу како би видело онај механизам што покреће очи. Свежина и оригиналност Пиранделова, састоји се у томе, што се он не задовољава да нађе само гола факта, као што је то био циљ свим реалистичким и натуралистичким правцима, већ он тражи дубљи смисао н везу чињеница; он проналази и оно што се није догодило, али што је већ било на ивици свог испуњења. Он толико далеко улазни у свест својих типова и у пенхологију појединих момената, да нзгледа као да више није остала ни најудаљенија тајна. за коју он не би закачно својим прстом и извукао је напоље за. нас. Пиранделов живот је живот реалног и нереалног, испреплетан, комбинован, луд и очајан, у свом вечном и бесциљном окретању око једне исте осовине. Са латинском оскудицом разрешавајућег фатализма, и у исти мах са оном латинском способношћу да се цери н самој смрти у лице, Пирандело нам после своје »комедије« оставља горак укус у устима; и ми одлазимо #нз позоришта као да нисмо присуствовали једној представи, као да то прод нама није био један обичан комадић литературе са својим почетком, климаксом, и завршетком, већ као да смо у ствари изненада упали н заплели се у интриге и интимне афере неких нама туђих људи; и на крају, ми смо срећни што смо се извукли из незгодне снтуације да безвољно суделујемо у нечему што нас се напокон н не тиче. | Њујоршке су позорнице биле пуне гостовања прошле зиме. Тако је била ту група Московског Художественог са својим ограниченим програмом Чеховљеве триологије, Горкијева. »На Дну«, н Толстојевљеве драме са костимима. Нећемо поново препричавати све оно што се широм целог света понављало на свим језицима о художественима! Они су дошли овде више као неки објект за, музеј него као ствар пуна снагв и живота, Тако су били и третиранн. Свет је ишао да их гледа као под стаклом. У

236