Nova Evropa

коју цену побркати двоје: самаританство, милостиња, лична, реакција на појединачну невољу, и реакција. индиректна, и генерална, на, невољу заједничку, велику, општу. Тојест: делити просјаку, и градити домовину за поколења, то су две сасвим диспаратне ствари. Ако је тоталност способна за живот, она мора да из себе, из своје залутале злоће и покварености, занесе н лороди тежње и смисао за будућност, за безлично, за, опште. Онда Бе се одношај апсолутних количина. добра. и зла у друштву света. довести у равнотежу. Злоћа бе да, постоји, али ће бити савладана. Олабост ће да, буде, али ће бити подупрта, и поведена.

Деца, победника ин ослободитеља, мораће да, пролазе кроз мрачан путу будућност. Унуци ће зато да живе у светлости и радости. Јер да се заноси, и да се породи, требаће да се нагомилају подражаји, да се помноже провокадије, да заструји антагонизам. Пре елементарне реакције, која ће да, избије свом животном жестином, морају се појавити знаци, прилике, весници, и претече. То је отприлике ово наше време сада, и подудара се са, идонтичним сегментима, историје из прошлости. Само уз једну претпоставку: да се више не понове трусови као што су били они од 1914 до 1918 године, Јер би једна рецидива, рата. била по живот опасна.

Деца, победника, сасвим природно, морају бити несрећна, слаба, и зла. Јер победити значи потрошити. И јер је победа из близине гледана ипак страшна, неправо заслужена, урешена пороком и манама. Најпосле, јер је лакше имати него умети: свакако, деца победника. морају знати, да спољашни успеси могу вредети једино онда ако им одговарају унутрашњи еквиваленти морала, интелекта, културе. У томе сазнању лежи једна племенита трагика нашега времена. Имамо да спремамо терен онима који ће иза лас доћи. Онима, који ће по рођеној својој снази, и под олакшаним условима, савладати зло и повести слабо, дакле и с помоћу нашега, рада невиђена и непризната. Колико се наше добре и вредне браће повукло у крај —, колико их се је лепих н ваљаних већ уморило, колико њих хоће да остави ову сироту земљу!... Далеко би нас одвело да се трудимо поновити идеје, планове, обећања, и предлоге, што су све првих дана слободе били бачени пред нас. И нећемо да износимо портрете свих наших идеалиста и јуначких лепорека, који без трага нестадоше у пустоши и тескоби времена. Чак нисмо озлојеђени ни на оне који прво истрчаше далеко унапред, а сада се завукоше далеко, далеко натраг. Природно дешавање деце победника има своју одро_ђену слику. Мора доћи још и такво време када ће са ужасом изгледати да је пропало све, и да је на престо отворено и јавно сео сам сотона. Још се већма мора умањити број оних који добро раде, који верују, тако да се ни не примети више. Још се више морају расцепкати покрети, разићи, изгубити. И морају се утишати и осрамотити оне луде жеље, да се из ништа сагради све. То је природно збитије деце победника: радити за, другога, који ће доћи, невидети и недоживети успехе, бити исмејан н понижен, веровати, трпети. На спољашни догађај победе мора доћи унутрашњи догађај морала, интелекта, културе.

То је тако суђено целоме човечанству, целој Европи, па дакле н нама. Нема, сумње да ћемо на нашем путу ка унутрашњем догађају морала, интелекта, културе, добијати импулзе и споља, из предела и из друштава, где то иде свесније, енергичније, јасније. Али се то не пресађује да, расте преко ноћ,

242