Nova Evropa

naše uživanje u pesmi, Ne mogu naši prolesori-pedanti zavirivati u rukopise, kad njih ne čuvaju ni naša književna društva, Matica Srpska, naprimer, još godine 1876 imala je originalni rukopis Tekelijne Avtobiografije, iz koje, kažu, nije smela objaviti referat o Savinim dogovorima s protom Matijom Nenadovićem, pri povratku ovoga iz Rusije, — danas ба пета. Rus Radičenko je u knjižnici manastira Hopova našao, u prepisu »Novootkrituju Bukvicu« Dositeja Obradovića, koju mi danas onde ne možemo da nadjemo, Poznato je da su i »tralje«, posmrtni rukopisi Branka Radičevića, bili tek malo bolje sreće, ukoliko se nisu izgubili bez traga. Ima kod nas, ako možda i nije došlo do izraza, shvatanje, da je dobro što je fo tako. Po tom shvatanju, publika ima pravo da čita pesmu onaku kakvu je pesnik štampom objavi, i u onom obliku u kojem ju je pesnik poslednji put objavio, A sve · traganje profesora za postankom pesme, za unutrašnjim razvojem zametka u pesnikovoj duši, i za njenim razvojem na hartiji, sve to da je posao hijene koja prodire ı grobnice i hrani se lešinama, prahom dragih pokojnika, Kao protest protiv besmislenog čeprkanja po knjževnom delu, protiv. mrcvarenja i seciranja živoga једпов organizma, proliv Dprobadanja leptira čiodom i razvejavanja blistavoga praha sa krila mu, ovo je shvatanje opravdano. Ali, jednako je opravdano i pitanje: zašto onda pesnik čuva sve koncepte u koje je oblačio svoju misao? Zašto Branko Radičević, pošto je još 1851 štampao »Gojk a«, čuva do svoje smrti nesamo rukopis »Gojka«, nego i rukopis »Milete«, iz koga je »Gojko« preradom postao? Zašto, kad oseća smrt za vratom, ostavlja svoje iralje, a ne uništava ih? Ili, ako je reč o štampanim prvencima i prvim konceptima, i onda je glavni deo odgovornosti na pesniku, koji u mladosti nije umeo »da proguta svoj dim« i da čeka čas kada će pred čitaoce izići за otpuno zrelim plodovima, Iz slučaja Getea i Сода Kelera, iz toliko drugih slučajeva, mi znamo kako pesnici čuvaju svaki, i najsitniji, dokumenat kroz koji se može zaуш u njihov život i u njihovo književno stvaranje; znamo čak za pisma koja su pisana samo zato da bi potomstvo dobilo u ruke dokumenat o izvesnom stanovištu, o stanju duše istaknutog čoveka, Poznato je i staranje takih ljudi o tome, kome ima pripasti njihova ostavina, Branku Radičeviću ta briga nije zagorčavala poslednje časove života: njegove je »tralje«, s najvećim poštovanjem, čuvao njegov olac, koji kao da mu je bio i najveći drug i prijatelj, Ništa, dakle, ne može pesnik imati protiv našeg zagledavanja u njegovu ostavinu, ako joj pristupamo s poštovanjem, ako na taj. način hoćemo da sliku čoveka koji se izrazio u knji-

112