Nova Evropa

завести јединствен литерарни језик и правопис; али у самој књижевности, као продукту одређене. духовне и политичке средине, било је веома тешко тако радикално одстранити културни сепаратизам, који је у време револуцијонарно-нацијоналне борбе увек био највећа опасност по успех југословенских аспирација. Увидело се да су на око формални узроци још увек најважније запреке литерарном јединству: на једној страни православље и ћирилица, на другој католицизам и латиница, као два зла духа пазили су да се две литературе једног народа не споје у једну.

Још је много горе било са словеначком литературом, која се почела развијати под другим приликама те није могла да прими језичног јединства са Србима тако лако као што су је примили хрватски кајкавци. Илирски је покрет додуше допро био и у Словеначку, али ту иије оставио тако видљивих по_следица као у Хрватској, где су победили штокавштина и Гајев правопис, Словеначка литература, која се је баш поновно будила, писана „крањски“, имала је своју давну традицију (већ од ХУГ века), а одмах на почетку 19, столећа дала је јединствен и диван плод, песника светског нивоа Францета Прешерна. Така литература није осећала потребе, да тражи спас на несигурном терену, и да се одушевљава за револуцијонарну илирску реформу. Сам Прешерен, и литерарни кругови словеначки, били су додуше приступачни романтичкој идеологији; али се њихов романтизам веома разликовао од романтизма Станка Враза, и упућивао их је на другу страну — на најближу околину и њезин дијалекат, Враз је имао широк али магловит поглед у будућност, био је романтички идеалиста, идеолог; Прешерен је био у првом реду песник, држао се своје најближе околине, није хтео да упире поглед у далеку, магловиту будућност — он није био револуцијонар једне идеје која, тражи далеке перспективе, него романтични реалиста који рачуна само с даним фактима. Прешерен стога није могао ни хтео да свој песнички таленат жртвује нејасној идеологији илиризма. Илиризам је био културно-политички покрет а Прешерен се је бринуо више за поезију него за политику. Да је примио ндеје Вразове, он нам данас не би био оно што је, нити би написао био својих лепих сонета и „Крст при Савици“, иако би, можда, југословенској литератури учинио био друге услуге, Да је примио штокавштину, као Враз, и њега би задесила била песничка трагедија Станка Враза који, борећи се с изразом, није као песник могао дати оно што би дао у материнском говору. Станко Враз је жртвовао свој песнички израз своме културно-политичкоме уверењу. Прешерен је у народној особитости и домаћем говору видео културну течевину, те је и зато био против илиризма који је, према њему, носио тенденцију нивелизације, опасну несамо по словеначки

143

ТАНА А ПА НМВ ван PAL MO VV, а И