Nova Evropa

део народа него и по југословенску целину. Прешерен је дакле писао „крањски“, и од тога језика, који још није имао "ни сталног имена, створио је литерарни језик, способан за песнички израз. Удаљен од свих језичних утопизама и тежње "за експериментовањем, предао се је потпуно чистој уметности и постао први југословенски песник, артиста садржајем и формом, који је претекао далеко своје доба, израставши нагло. без домаће традиције, тако да га није могуће ни уврстити у оквир и на развојну линију домаће литературе. Његово време је држало да је поезија одвисла о социјалној борби народа, и -није схватало поезију без социјалних тенденција. Али је Пречшерен ипак постигао свој циљ: дао је, како је згодно било речено, словеначкој поезији језик, а словеначком језику поезију.

После Прешерна, који је поставио темеље будућој словеначкој литератури, марљиво је настављен рад у његову правцу, 'MakO Će у своме развоју словеначка литература није удаљавала од југословенске мисли, него је, чувајући и негујући "свој језик, идејно држала корак са литературом хрватском. 'Туђи смерови, немачки, талијански, и остали, појављивали су "се истодобно у обе литературе, а политички догађаји су једнако утицали на њихов развој. Словеначки писци и уопште интелигенција студирали су деломично на хрватским школама, а на страним универзитетима, нарочито у Бечу и Прагу, били су у додиру са студентима хрватским и српским, (Словеначка: интелигенција је знала хрватски и пратила је културни и политички југословенски покрет, а словеначка журналистика и "перијодички часописи посвећивали су особиту пажњу српскоскрватским стварима, и веома су често доносили и изворне српскохрватске прилоге. Често се је с разних страна покушавало подметнути добро израчунате запреке тим тежњама Југословена за приближењем и уједињењем, али су оне биле (спонтане и имале су у себи нешто судбоносно, — биле су 'смисао историјског развоја и животне потребе, и победоносно су себи крчиле пута. Словенци се долуше, из разлога уметничких (како смо видели код Прешерна), историјских, и политичких, нису хтели ни могли одрећи свог језика у корист више југословенске целине, али ипак су увек осећали да питање егзистенције двају књижевних југословенских језика остаје нерешено, и да ће једном доћи време и језичног уједињења. Југословена, чим се за то изграде могућности и покаже неминовна потреба. Ради велике језичне сродности, и природне експанзивности јаче српскохрватске скупине, није то питање ни могло остати на миру. |

К да су балканским ратовима појачане опште позиције југословенства, и отворене боље перспективе у будућност. Југословени су се опет окренули својим нерешеним унутрашњим проблемима, без страха и са најбољом вољом да их.

144