Nova Evropa

од начелности, подлегла искушењу, тако да су сви остали разлози и обзири полако уступили, нашли су се Г, Прибићевић и још три друга на — министарским фотељама, такорећи и нехотећи, „Нађ 206 зе ћи, ћајђ запк ег hin.,.,“ Као она сеоска млада што је стидљиво узвраћала, да се неће удавати, јер нема мираза; па се онда, кад је озбиљно понуђена, ипак предомислила, — „осим ако ће ме одмах, још ноћас, узети!",.. А Г. Пашић, коме се не може одрећи да познаје људе (нарочито с те стране), није губио време улудо. Тако је дошло до нове владе Пашић-Прибићевић, — до коалиције између деклариране великосрпске идеологије и агресивног југословенства, на темељу државотворности, којој тобоже прети опасност од хетерогених елемената опозицијонога блока, међу којима превлађују федералисти и републиканци,

На другој страни, треба признати чињеницу, да је Пре Прибићевић одувек био антифедералиста, да је нарочито жетоко осуђивао и побијао Радића и његово држање, те да је у Демократској Странци стално правио опозицију тенденцама. које су, на крају крајева, довеле до блока, Баш услед тога, његов положај у странци био је сасвим јединствен; управо, Демократска Странка.стајала је већ одавно и формално, несамо стварно, подељена на двоје, и Прибићевићево крило држало се несамо резервисано у погледу „хрватског питања“ него се и нарочито истицало упорним одбијањем сваке помисли на ревизију Видовданског Устава. Најкритичнији моменат био је, као што је познато, поводом посете Г, Давидовића и другова у Загреб на Конгрес, када се с поузданошћу чекало да, што но реч, „пукне тиква“. (Један је део приређивача Загребачког Конгреса, чекајући нато, и упропастио целу ону акцију, да после — ваљда „из дешшерата“ —- пође „средњом линијом“ |) Све то није била тајна ни за кога, и ми смо сви присуствовали занимљивом призору, да се у истој странци води отворена борба једних противу других, да се месецима. издаје лист („Недељни Преглед) који узима на нишан пре свега неке прваке своје властите странке, поименце Г. С. Прибићевића, Било је очигледно, и признавало се јавно, да хоће да га се „изгура“ из странке, јер да се два супротна правца

не могу развијати у истој странци, Г. Прибићевић није се дао

тако лако изгурати, — он је сам изабрао моменат кад ће окончати неодрживу ситуацију и прекинути неприродну везу. По нашем мишљењу, он је — после свега што се десило,

и како се с њиме поступало у властитој странци — имао право да то учини, и он је добро учинио што се одвојио од своје досадашње страначке дружине на питању блока, Њему доиста. нико не може замерити, што се није могао одушевити за сарадњу с Радићем и радићевцима, које он боље познаје него сви други, и који њега исто толико воле као и он њих, Ње-

333