Nova Evropa

многом погледу криво схваћена и криво приказана; доцније једном, кад се опет смири свет и поврате поремећени односи, мораће се подврћи ревизији сви ти судови који се данас изричу, и који су у току ових задњих десет година изречени. Скерлић као критичар, а поготово као учењак и литерарни историчар, неће остати на ономе месту на које се сада поставља, нити ће од његових књижевних судова „само један од сто можда подлећи ревизији у ближој или даљој будупности“, како је то с ауторитетом речено и често поновљено. Његове главне способности нису се састојале у научничкој спреми и акрибији, и међу његове таленте не треба убрајати дубљи смисао или танки осећај за лирску песму, за складну ноту, за лепу слику или скулптуру, — чини му криво ко то тврди. Његова вредност није уопште лежала на тој страни; ко њу хоће тачно да уочи, и правилно да оцени, потражиће је у Скерлићу човеку иу Скерлићу јавном раднику —-: он је био преимућствено социјалан дух, моралист, у класичнофранцуском смислу те речи, један до жучности борбен = неустрашив проповедник идеја, и неуморан радник на њиховој примени. Све што је он радио и стварао ишло је тим правцем, и велико је само с те тачке гледишта. Његово је научно знање било ограничено и оскудно, а метод његова. научног рада површан и непоуздан; али он није ни претендовао на титулу филолога или научника у обичном смислу те речи, — он је, често, чак презриво говорио о „паљетковању" по језику и о минуцијозном испитивању старих повеља. и опскурних историјских докумената, За њега је наука била просвета, у најширем смислу, а литература — слика и афирмација живота, па осећајући потребу живљег темпа и оптимистичкијег схватања у том правцу, он је размахнуо руком и бацио на књижевно и научно тржиште за најкраће време читаву хрпу свезака и расправа, са стотинама погрешних појединости (и тисућама штампарских грешака !), али уједно са многим великим мислима које осветљују ствари једним махом, и са пуно покушаја и напора да крене питања која треба осветлити и решити, Он је дакле био не научник него просветитељ, као Доситије, и њега су интересовале само велике ствари, проблеми одлучне важности, већ решени, али које је требало нагласити и популарисати. Сећамо се још живо како су, на београдском Универзитету (управо још на Великој Школи), кад је дошао Скерлић, неколико млађих амбицијозних ванредних професора (од којих је сваки поштопото хтео да освоји себи место редовног професора у пштетиз сјацзиз-у, на сав глас доказивали, да се при оцени научног рада прво пита колико је ко написао (број штампаних табака!), па како су, након три-четири године, одједаред сви замукли с овим аргументом, кад их је покојни Скерлић о

482