Nova Evropa

wić, pok, Ljuba Vulović, i pok. Rade Malobabić, ne znamo. Znamo, da je pok, Dimitrijević, pred svoje ispitivanje kod suda, podneo predsedniku suda G. Petru Mišiću jedam pismeni akt poverljive prirode, za Кој зшо načuli da se odnosio na Sarajevski Atentat, a čuli smo od osoba koje su vršile nadzor nad nama da je i u svom. saslušanju to isto izjavio,

»Naše je uverenje, da su omaj alt poverljive prirode pukovnika · Dimitrijevića i ova saslušanja mala, presudam uticaj na izvršenje izrečene kazne .,..«

{potpisani;) Milan Gr, Milovanović, Vladimir Tucović, Čedomir

A. Popović, i Velimir Vemić,

Sva je verovatnost, da je Stojan Protić mislio na ovaj do'kumenat (»Dokumenat—ubica«, kako ga je nazvao u jednom svom uvodnom članku, u »Beogradskom Dnevniku« — od 7, januara 1920 — G, Cicvarić), u onom svom pismu Sitonu-Vatsonu,

Na drugoj strani, poznato je, da su optuženi iz Solunskog (Procesa osumnjičeni, da su bili u dosluhu sa neprijateljem, pa je na osnovu ove sumnje istraga protivu njih i započeta, Još 22. decembra 1916, dakle pre nego što su svi kasnije osudjeni oliciri bili i pritvoreni, Vrhovna Komanda (naredbom svojom РоуОВг, 9760) saopštavala je oficirima cele vojske, da se ima pozitivnih dokaza da su optuženi oliciri radili na prevratu, te da inicijatori moraju iskusiti najstrožije zakonske posledice. Odista su optuženi i stavljeni pod istragu i pod sud za delo iz S 85 tačke e Zakona o Ustrojstva Vojske (»ko bunu medju srp-

;

skim ili savezničkim vojnicima podiže«); ali je docnije ova optužba napuštena, pa se pojavila nova optužba državnog tužioca, za delo iz S 87 tačka a {»za preduzeće koje iđe nato, da vladajući kralj ili prestolonaslednik bude ubijen, zatvoren, ili да: зе neprijatelju u ruke preda, i t, d,«), a u toku sudjenja odlučeno je, da se organizacija »Ujedinjenje ili Smrt« oglasi kao prevrafnička, a njena Vrhovna Centralna Uprava kao inicijator u nameravanom ргеугаи i atentatu na ondašnieg prestolonaslednika Aleksandra, — Zvanična štampa {poimence »Samouprava«) objašnjavala je, medjutim, o vezi optuženika sa neprijateljem, a vlada je u istom smislu slala uputstva svima poslanstvima na strani, Celo mozemstvo znalo je — to spominje i Siton-Vatson u svome članku »Srbija ima da bira« —, da zvanična srpska propaganda na Krfa i u Solunu nastoji predstaviti u Solunsku Aferu umešane više oficire kao austrofile, »koji su se upustili u intrige i pregovore s neprijateljem, u nameri da zaključe zaseban mir«, Zvanični izveštaji sa Krfa prikazivali su i rad i držanje cele skupštinske opoziciie kao defetistički, jako je ova potpuno odobrila odbijanje G, Pašića da udje ma i za časak u potajne pregovore o miru što ih je nudio Beč, »Korist od ovake faktike« — kaže Siton-Vatson — »vukla je Austrija,

553