Nova Evropa

prljavštinom«, pa nije objavio pisma G. Ristića. Time je G. Vojnović veoma lošu uslugu učinio sebi i svojoj stvari — ako G. Ristić u svojim pismmma doista »demantuje sve Hinkovićeve podvale«, Sažaljenje prema drugima ne treba da ide do samoodricanja i samouništenja; a niko nije dosta veliki gospodin, da kao javni radnik sme preći ćutke preko povrede časti s ozbiljne strane, G. Vojnović čak ni зада пе objavljuje pisma G, Ristića, nego samo pripoveda o tome, kako je Dr, Hinković kod jednog njegova prijatelja u Zagrebu pročitao prepis jednog od ovih pisama, i šta je nato rekao (što G. Hinković opet poriče)! — Čemu cela ova igra žmure s tim pismima, kad ona postoje i kad bi njihovo objavljenje obeskrepilo jednim mahom tvrdnju G. Hinkovića, bar u pogledu G. Ristića? ,.

Sve ako G, Ristić, u tim svojim pismima, i inače, i daje potpunu satisfakciju G. L. Vojnoviću, i u ovoj stvari i za ostalo njegovo držanje za vreme Rata, G. Hinković bi i dalje mogao ostati kod svoje tvrdnje; ali bi njegova pozicija u tom slučaju bila već znatno slabija, Ona medjutim to nije samim tvrdjenjem G. Vojnovića, da je G. Ristić na njegovoj strani, budući da mi 4 priori nemamo razloga da verujemo na reč G, Vojnovića više nego ma reč G, Hinkovića, Ima čak momenata, i mimo navoda G. Hinkovića, koji neutralnim i objektivnim {a dobro upućenim i obaveštenim) sudijama otežavaju poverenje prema G, L, Vojnoviću, tojest prema čistoti i nezainteresovanosti njegova nacijonalnog rada za vreme Rata, i pre i posle Rata. Da spomenemo, naprimer, samo činjenicu, da on nije biran u Jugoslovenski Odbor, iako se nalazio na strani za vreme Rata; i to ne možda zato što on ne bi bio hteo ući u Odbor!,.,. Ali što naročito kompromituje G, L, Vojnovića, u našim očima, i što nam, mimo sve osfalo, nalaže da s rezervom primamo sve što on kaže i piše, makako to lepo i patrijotski zvučalo, to je njegov odnos i njegovo držanje prema današnjem režimu u Jugoslaviji, i prema njegovim glavnim eksponentima, Tako udvorički kao G. L. Vojnović niko još nije kadio vladi G, Pašića, ni onoj kriskoj i pred'krfiskoj, ni ovoj sadašnjoj, Ko je na svoje oči gledao svu onu mizeru od vlade po Albaniji i Crnoj Gori, za vreme velikoga povlačenja, koja se posle na jedvite jade, i s pomoću saveznika, opet nekako prikrpila na Krfu, da odmah, u strahu od bauka i potajnih sila, počne pripreme za Solunski Proces, taj ne može čitati drukče nego kao blasfemiju na one patnje i muke vojske i naroda onako neukusne i apsurdne hvalospeve kao što je ovaj: »Jadnoj srpskoj vladi, nakon divovskih naprezanja za čast i ujeđinjemje našega naroda, nakon homerskog Arbanačkog povlačenja, nakon što je sve izgubila bila osim časti i vere u konačnu pobedu, vladi kojoj

53