Nova Evropa

зме себи живот од беде млади Чатертон. НоПапа Ноцзе, СћапеуШе Ноџзе, салон Грофице од Корка, и, нешто позније, иза Бајронове смрти, чувена Соте Ноизе Леди Блесингтон, беху врло успела имитација оних француских салона из ХУШ века по којима су се кретали Мте де Зеу пе, Га КосћеФопсоја, и Мопфезашеих. А на континенту је у исти мах Маdame de фаб] продужавала стару традицију француског префињеног и духовитог конверзацијонализма, дајући у својој „1/ АПетабпе" неколико савета како се постизава успех као козер. Друштво је живело снажним темпом, окићено безбројним личностима какве понекад може ћуд живота да искупи за извесно време на извесно место, те да за њима и њиховим добом остане читава једна традиција, То је било друштво Лорда Шона Русела, Велингтона, Војводе Хамилтона, Пила, Канинга, Лорда Палмерстона, Лорда Пемброка, Лорда Каслреа; друштво које је привлачило у своје кругове велики број такозваних „зостаћу 5", те предане уметнике једне фине уметности, мада „у њој нема елемената бесмртности", као што је то свечано напоменуо Доктор Меден, биограф „најпомпезније Леди Блесингтон“, Да наведемо овде бар онај речити опис салона y Holland House, mro ra je дао Меколеј у свом есеју о Лорду Холенду (опис који је својим елегичним тоном толико сличан оним реминисценцијама о Паризу из тих истих времена, што их је оставио један француски савременик, допније толико потцењивани Пол де Кок, у својој аутобиографији). „Још неколико година, па ће сенке и структуре да следују за својим сјајним поседницима, Дивна варош, — која, иако тако стара и гигантска као што је, ипак продужује да расте оном брзином којом се ствара какав млад град од дрвених пањева крај неке речне обале у Мичигану, — може ускоро да смакне ове кулице и вртове уз које је прикопчано толико оног што је интересантно и отмено, уз које је привезана успомена на величанствену господственост Рича, на Ормондове љубави, на Кромвелова саветовања, на Адисонову смрт. Приближује се време када ће, можда, неколико стараца, последњих остатака наше генерације, узалуд тражити међу новим улицама, и скверовима, и жељезничким станицама, место на коме је била она зграда што у њиховој младости беше омиљеним пребивалиштем духовитих људи и државника. Они ће се тада сећати, пуни чудне нежности, многих предмета који им некад беху тако познати, алеја и тераса, биста и загонетних натписа. Са нарочитом љубављу ће се опоменути оне славне собе у којој се античка озбиљност једне колешке библиотеке тако необично сливала са свим оним што женска грацијозност и духовитост може да изнађе, препуна разноликог знања из многих земаља и многих векова, и оних портрета у којима беху сачуване црте најбољих и најпаметнијих Ен-

383