Nova Evropa

управо утркују ко ће већма да размази своје чедо, тако да ово сме да ради шта хоће, није погодно да одгоји дете у правцу владања над самим собом. Додуше, — и то се може сматрати преимућством —, у таким се околностима развија у детету смисао и способност за конверзацију, који му могу бити од користи касније у животу, док енглеска деца остају често мутава, јер своје ране године нису провела у дружењу с одраслима. Ова развезаност језика код Француза, насупрот неспретности у говору код Енглеза, отвара дубљи јаз у друштвеним односима обеју земаља него што би ико мислио,

Живот у школи само још више шири бразду између оба менталитета. Дечаци у Француској обично остају код куће, и иду само дању у школу, док енглески мушкарци из виших разреда иду у интернате („Боагфп6-5 ћоо!"), и сматрају највећом погрдом ако им ко каже да су „материне мазе", Британски родитељи слажу се, и без нарочитог договарања, у томе, да им дете треба да одрасте слободно, доста удаљено од куће да би се могло самостално развити, Мати се не сме приљубљивати толико уз децу да им смета слободном кретању у животу; и баш љубав која влада између мужа и жене омогућава жртву коју мати приноси, а коју источни народи тешко могу разумети, кад се одваја од деце у пуном осећању велике одговорности коју има према њима, У томе се огледа опет принцип слободе, који је јаче развијен код англосаксонске расе него и у којој другој раси, те који долази до израза у породичном животу као и свуда иначе, а нарочито у улози и у достојанству жене и матере,

У свакој енглеској школи, било за мушкарце било за девојчице, идеал ка којему се тежи јесте; развијање карактера. Искоришћавање мозга, које се толико упражњава у француским школама, долази код Енглеза тек у други ред. Енглеске су школе уређене тако, да се у њима учи пре свега владати собом и бити самосталан, У дечацима се изазива осећај части, те они пазе један на другог, и настојавају да буду међу онима који воде. У Француској, на ђаке пази учитељ, и деца се вежбају често у потказивању какво се у Енглеској сматра срамотним.

У Енглеској, игре су главни развијачи карактера. Оне уче самопоуздању, кооперацији, поштењу, и племенитом супарништву, Једна ми је Францускиња једном с чуђењем приметила, да Енглези говоре и пишу с неким дивљењем о Јованци Орлеанки и о Наполеону, — вероватно мислећи да је то енглеска хипокризија, мана која се свуда у Француској приписује Британцима, и која је, према писању француских новина, крива сваком злу, А сваки енглески дечарац могао би јој рећи, да онај који се не диви величини свога противника не може бити спорташ. Французи не могу да верују, и да

563