Nova Evropa

sluga) imadjaše svojih sopstvenih uspomena odande, i sa samopouzdanjem jednog starog sluge poče da ih otvoreno iznosi: „To je zemlja laži, i vašiju, i muva, i lopova, reče on saputnicima; 4 moj gospodar ne može da pobije da je istina sve ono što sam текао“, ,Ne, odgovori Bajron, ,za one koji gledaju na stvari ćiftinskim očima, i ne mogu da vide ništa drugo, to što je Flečer rekao može biti da je istina, ali ja to nisam primetio'«,

Tako se najzad tu, na vratnicama Orijenta, završio život jednog od najvećih engleskih pesnika, koji je po.duhu bio isto toliko daleko od mentaliteta, morala, i temperamenta svoje zemlje i svog naroda, koliko su Čoser, Milton, i Vordsvort, bili anglo-saksonci do srži svojih kostiju, Ovo južno sunce bilo je njegovo sunce, sunce koje je »nasred meba gorelo plamenom životnog svetila«,

Pa tako je i tempo samog života u tim latimskim i poluorijentalnim zemljama južne Evrope bio za njega uvek pun neodoljive čari i privlačivosti, Intrige mnogobrojnih grčkih vodja — Mavrokordata, Odiseja iz Atine, Kolotronija, i drugih — prijale su u stvari njegovoj živahnoj ćudi, i njegovoj duhovnoj dispoziciji, mnogo više nego intrige londomskih filistma, iako je om toliko puta, posle burnih scena, dramatično izjavljivao kako će dići ruke od svega i vratiti se u Italiju, Smrt je došla iznenada da prekine taj njegov san na javi, Na nekoliko nedelja pred fatalnu bolest, na svoj tridesetišesti rodjendan, napisao je jednu pesmu punu onog duha kojim je tada živeo, Mur kaže, u svome delu o Bajronu, da je tog dana Bajron došao u sobu kod svojih prijatelja u Misolongi, rekavši im: »Nedavno ste se žalili kako sad ne pišem više nikakve stihove, Ovo je moj rodjendan, i ja sam baš svršio nešto što je, držim, bolje nego moje obične stvari«:

Vreme je da ovo srce prestane da se kreće Kad ба je nemar drugih stegla pandžama grubim; Ali kad mene više niko ljubiti neće,

Dajte mi da bar ja ljubim!

Moji su dani kao svelo lišće s grana, Cveća i slasti života već davno nesta; Bol, crv, i telo puno rana,

To mi sad moje posta!

Plamen što mi u frudima hara,

Osamljen, ko kakvo vulkansko ostrvo buči; Ne pale se buktinje sa njeBova žara Već pogrebni luči,

Nadu, strah, il zavist ubogua, ·

Bol najviši što bije ko tučem,

I ljubavne moći, više deliti ne mofđu,

Do da im samo okove vučem,

583