Nova Evropa

чина, — она врши своју мисију самостално, без цркве E без католичког службеног апарата. Она сама собом побуђује пажљивост, побожност, скрушеност, и бојазљивост пред Богом, штовање, сућут, и љубав према патњама Христа који се жртвовао за човечанство, подстиче на радост и на кајање, и утврђује у вери. Штавише, она са профаног места на којем се изводи, како је то сам Бетовен желео, благодатно делује на далеко шири круг људи него што се обичио налази у Дому Господњем, — Узевши спољну форму, текст, и распоред, од црквене мисе, Бетовен замишља са концертног подија слику велике скупине верника, пред којима се изводи крвава жртвена драма Христова живота, те потресни утисак који ова јединствена жртва изазива. Болесна тела, живећи у највећим бригама, завађен са најближом својом околицом и својтом, али нескршена ума и препун стваралачке снаге, решава Бетовен највиши проблем: проблем веровања, те ту пред нама, филозофски и пун дивинаторске снаге, и лепоте, прави свој обрачун с Богом. Запањени слушамо једну величанствену исповест, једно Вјерују које свом својом снагом прелази и на слушатеље. По Шпенхауеру, „прави уметник, као светац, мора да усмрти своју вољу, да би добио свој удео у спасењу“. Тако се заиста овде испољује и уметник-стварач Бетовен као прави проповедник, аскет, и светац,

Бетовен нас, у овој својој миси, по свом обичају, одмах —- са три једноставна али ритмички прецизна и снажна акорда у П-дуру — уводи у идејни круг свога дела. Трећем акорду следи у пијану трозвук Ћ-тоП-а, те септимни акорд на е, кратак и испрекидан, односно са паузама од три четвртине. Познате паузе Бетовена, којима се је служио од најранијих почетака свот музичког стварања, када хоће да побуди неку радозналост, неко очекивање, Оркестар наставља са темом, коју ускоро затим преузима збор: — „Купе ејећзоп“ — „[осподи помилуј!" ,.. Продубљујући све више скрушену молитву, верници гледају Бога, и хвале га, славе и величају [„Gloria in excelsis Deo"), re ce обраћају Христу, који седи са десне стране Бога Оца, да им буде посредником. У „Стедо", углазбивши текст веровања, даје драматизацију Христова живота, смрти, и ускрснућа. „Запсји5", „Вепефсћиз", „Абпиз Пе!", сликају коначно душевно расположење верника, који након приказа тако јединственог живовања и умирања поновно славе Бога, благосиљају Христа, Агнеца Божјег, тражећи милост и молећи за мир; „Абпиз Пеј, qui tollis peccata mundi, miserere п06:5dona nobis pacem!",.

То је та најграндијознија досада музикална обрада догаbaja који се одиграо пре 2000 година, који је створио нову религију и нови морал. Музика је карактеристична и скроз програматска. Служећи се, особито у прва два дела, својим