Nova Evropa

товић (у својој радњи „Материјали за историју Црне Горе", у „Гласнику Српског Ученог Друштва" за годину 1886, књига 65), а међу којима описује поименце „графа“ Димитрија Вујића (према извештајима и подацима што их је Живко Дратовић сабрао у архиву Министарства Иностраних Дела у Москви, па их отштампао у „Журналу Министарства Просвете" у Петрограду, маја 1881),

П

Марко Драговић почиње своју студију овако; „Историја Црне Горе, друге половине ХУШ века, богата је таковијема личностима имена којијех слабо се спомињу у досада написаним историјама прногорскијема, или се готово и не спомињу, а међу тијем у преписци црногорске владе са руском владом а такође и са другим државама, њихова се имена спомињу, на сваки час, и то они тамо фигурирају као какве велике личности, Такви су некакав Софроније Југовић, некакав граф Никола Црнојевић- Давидовић, поменути више граф Димитрије де Вујић, све графови и кнежеви од пустијех села...

вај последњи „граф“ тражио је, за време доброга влаmake етра |, „не што мање но прногорски престол“, и развио је силну акцију у том правцу, готово по целој Европи, Пре тога, примао се — за крупније или ситније паре — и мањих „мисија“, у служби разних господара, почињући са Пољском, као „прави коморник покојнога краља и каваљер његова ордена светога Станислава“, па преко Француске и Беча до турскога султана, „о речима барона Тугута, Вујић је служио код Пруса као шпијун у време маџарске побуне, због чега је истеран био из граница Аустријске Државе, и због чега га и сада тера аустријска полиција", Руска царица Екатарина, од које је тражио покровитељство и топове за свој велики план, написала је својеручно о њему, на француском језику, ове речи: „! рате. дие cet homme la est un avenКитег де |а ргепиете [огсе", При свем том, он је наставио с радом навелико организовања устанка по целоме Балканскоме Полуострву, „и решио се сбм бити јунаком тога балканскога устанка“, чијим је средиштем намеравао учинити Црну Гору; па кад је пропао са покушајима у Русији, отишао је у Цариград, где се представио на Порти „за владајућега господара прногорскога", молећи да га призна у томе досто-

јеанству, а он ће се „из благодарности према султану потписати његовим вазалом".

Овај Вујић, који је родом из Угарске (можда сродник Јоакима Вујића, који такођер није био без смисла за авантуре, иако више књижевне природе), био је белосветска скит-

ница, један од оних пустолова који се спусте негде из буди сакових разлога, па свој нови завичај искоришћују за своје

203