Nova Evropa

Да је такав план постојао, то потврђује цео низ факата. У првом реду пада у очи чињеница, када данас проучавамо догађаје за време Светског Рата, да је Немачка за све време водила своју политику и све војне операције у правцу, и с конзеквентношћу, који потпуно одговарају мислима и контурама пангерманскога плана; она је почетком године 1916 доиста и имала у својој власти оне територије које је по плану требало присајединити, и Немачка је у тај мах понудила Ca везницима мир. Осим тога је пангермански план довољно детаљно и отворено изложен у напред споменутој књизи Таненберга „Велика Немачка", а границе територија које је он обухватао потпуно се поклапају са онима у атласу Ланганса и других, И напокон, да је Немачка за Светског Рата покушала провести баш изложени план а не који други, то нам доказује и један врло занимљив, а уз то још и сасвим званичан докуменат, наиме мемоар што су га, 20, маја 1915, предали канцелару Бетман-Холвегу савези земљорадника, немачких сељака, ми великих и малих индустријалаца. Овај је мемоар од првокласне важности за просуђивање овога питања, и то зато што у њему сви ови јаки савези траже, да се присаједине баш оне територије које смо споменули излажући пангермански план од године 1911. Уза све то, главне је мисли пангерманског плана не једампут, још за време Рата, објавила немачка штампа, поименце у Немачкој врло познати и популарни публицист Максимилијан Харден, који је у новембру 1914 написао (у својој ревији „је 2 Кип") међу осталим и ово: „Нама рат није наметнут, Ми смо га желели, и морали смо га желети. Немачка га води дубоко уверена, да с правом тражи пространије излазе за своју индустрију“.

Али горе споменути мемоар нарочито је интересантан и с другог једног гледишта. Он мотивира, зашто су Немачкој потребне територије, на које циља пангермански план, и од какове би користи оне биле за њу, Тиме мемоар, на врло карактеристичан начин, тумачи генезу пангерманизма, и даје могућност да уђемо у његове детаље, Да застанемо стога мало на њему, Ево, например, како говори мемоар о потреби да се анектује Белгија: „Зато што белгијски териториј граничи с нашим индустријским рајоном, мора он са гледишта финансијског и поштанског да дође под власт царских закона, Ако се подели на фламански и валонски териториј, и ако Немци добију у руке сва економска подузећа, мора се управа организовати тако да становници не могу утицати на политичку судбину Немачке". Другим речима, како вели Андре Шерадам, Белгија би била осуђена на потпуно ропство. Што се тиче североисточних департмана Француске и Холандије, мемоар овако оправдава потребу да и они уђу у оквир пангерманске државе; „Водећи рачуна о нашем одношају према Енглеској,

452