Nova Evropa

Кабинета и Принца-Регента, 24. јула управио је краљевић Александар Цару једну дугу молбу за помоћ, уверавајући поновно о приправности Србије да поведе истрагу ради сукривње у „страшноме злочину“ сарајевском (види руску „Наранџасту Књигу“ бр. 6.), и да ће прихватити све услове „који год се слажу са њезиним положајем као независне државе, иисто тако и оне које Ваше Величанство нама буде саветовало да прихватимо“, али наглашујући немогућност да се испуне неки од аустријских услова без доношења нових закона, што је наравно било искључено у онако кратком року. Бојећи се непосредне навале аустро-угарских армија, које су почеле да се концентришу на граници, краљевић је апеловао на Царево „племенито словенско срце“, да руска помоћ буде што скорија, и на обновљено интересовање Русије за судбину Србије. Осим овог телеграма, и Царева одговора од три дана касније, поруке и обавештења измењене између Петрограда и Београда по овоме предмету нису публиковани. Има, меБутим, известан број посредних доказа, да је Руска Влада вршила снажан притисак на Србијанску Владу, да би обезбедила максимум пристанка на услове Аустро-Угарске. Тако је, например, овај утисак добио и Сер Едвард Греј из разговора са српским послаником у Лондону Г. Бошковићем, те је саопштен са задовољством немачком амбасадору у Берлину. У ствари, први телеграм из Петрограда о том предмету стигао је у Београд тек на неколико сати иза одласка аустријског посланика Гисла. У њему се тражило опрезност и попустљивост; али то већ није могло имати утицај на суштину српског одговора, који је — како сам сазнао из прве руке у Београду — био независно дело Србијанске Владе. Забринутост с којом се очекивао одговор из Русије даје се лако замислити, А кад је тај одговор коначно дошао, Папић се прекрстио и узвикнуо је: „Цар је велик и милостив!“ — загрлио је руског отправника послова сав „свладан од узбуБења“ (Страндман Сазонову, 29. јула 1914),

Одговор који је Србија дала Аустрији доиста је умерен и помирљив кад се има у виду тешка провокација. Он почиње с исказивањем жеље, „да се уклони сваки неспоразум који би могао да помути добре суседне односе с АустроУгарском". Пошто се утврђује „мирољубива и умерена политика Србије за време трајања Балканске Кризе“, те одриче одговорност за „манифестације приватног карактера“, одговор Србијанске Владе изражава „бол и чуђење“ ради освада уперених противу ње, док је она „очекивала да буде позвана да сарађује при истрази у свему што се односи на овај злочин, те је била приправна, да би доказала потпуну исправност свога држања, да предузме мере наспрам свих оних лица противу којих би се приговорило и тражило да се казне“,

472