Nova Evropa

slimana, I zasada je to jedma prava Crkva Hristova, iako nepriznata; dok naša olimpijska kultura feži, sasvim logično, da uništi i taj jedini kutić prave hrišćanske vere, jer u svom slepom obožavanju tehničkog progresa neće da trpi ideju drugoga, pravođa progresa. ! sve zemaljsko, puteno, smrtno, što je u nama, i što je otelovljeno u liku Vija, diže se u pomoć »Veštici«,

Tek time što je savremeni čovek, koji je sam nad sobom izvršio čin »obrezanja duha«, izišav sam iz »unutrašnjeg kruga«, dopustio da materijalističko načelo prodre u mnjegovu dušu, obrativši pogled na zemaljske ciljeve 1 zemaljska postiSnuća, tek time postao je nemoćan i nezaštićen, usred pustih zidova izdate Crkve, i predao se u ruke vladara Tmine,

» Podignite mi vedje.., ništa ne vidim! — prošovori Vij podzemnim dlasom; a svi demoni pojuriše da mu didnu vedje,

„Ne leđaj onamo” — šapne neki unutrašnji las filozofu; ali on J | J 1 пе 12472, пебо робеда,

— Ето ба, ефо ба! — zakriči Vij, i pokaza željeznim prstom па пјеба, а зу1 demoni kolikogod ih je bilo, srnuše na Hlozoja. Zaprepašćen pade Homo na zemlju, i od straha izlete iz njeda duša,,,«

Nije mehaničkom, spoljnom, silom jak tajanstveni »filo-

AIU)

zoiski« krug: ona dejstvuje samo onda kad sam čovek pusti u svetu ogradu mračno zemaljsko načelo, — kad pogleda u oči Žželjeznolikoga Vija. Jer u velikoj borbi Duha sa Materijom, ili — prema hrišćanskoj terminologiji — Boga sa Sotonom —, čovek nije samo ratna zona, »bojište«, već i najvažniji psihološki momenat, koji odlučuje i odabira: ni Vij ni Hrist ne mogu ništa bez čoveka, — samo on sam može da se spase, ili da se upropasti, Ovo duboko opažanje izraženo je u mnogim narodnim pričama i legendama: »demonska sila« ne sme prekoračiti praga čovečjeĆ doma, odnosno čovečje duše, довод је sam čovek ne pozove k sebi, ! Faustova pudlica čeka na takav poziv, i tek pošto je ušla unutra, postaje, u obliku Melfistofela, gospodarem kuće i Faustove duše, Isto tako, i slično, govore druge narodne priče, koje prikazuju i Hrista, da ulazi samo

onamo gde Ga zovu i puštaju , ., Nije dakle važno i odlučno, u moralnom smislu, delo, već odnos čoveka prema njemu, — pristanak na greh, i na zlo, i na razvrat, Može se

ostati (u duši) nedužniji od Sv, Cecilije, živeći u javnoj kući, kao bludnica; može se biti svetiji nego što je bio Franja Asiski, baveći se hajdučijom; ali se isto tako može stići i do najvećih dubina pada živeći na nebu, u božjem raju, kao naprimer Luciler, prvi andjeo Gospodnji, koji je bio potpuno bezgreŠan nebudući još potpuno savršen, fe koji je možda baš zato i morao tako neminovno i tragično propasti!,

.”

159